Како владати у условима окупације - примјер Стефана Лазаревића (3)
ПИШЕ: Драгиша Шоћ, хаџија
(Наставак)...
У том деликатном и тешком историјском моменту повлачење мајке у манастир изгледало је врло депресивно и критично за целу Србију и њен народ, али тај монашки мир и тих живот је позитивно утицао на њу саму и тамо је стекла додатну мудрост. Њени савети Стефану су били промишљени и дубоки, али и далековиди. То је разлог што је тај најтежи период владавине Стефан успешно пребродио и вешто водио политику земље!
Истовремено то је и тренутак када се појављује његов млађи брат Вук на државној сцени Србије. У то време долзи до испита стварне оданости султану. Турци предузимају поход на влашког војводу Јована Мирчу. Тај тест Стефан успешно пролази. Он је заједно са краљем Марком и господином Констатином Драгашем кренуо у склопу турске војске. Марко и Драгаш су у одлучној бици погинули, али Стефан је показао велику војну умешност и невероватну храброст и успео је са већином својих оклопника да избегне смрт и да се извуче.
Султан и поред пораза није изгубио вољу за ратовањем. Напротив, догађаји се почињу убрзавати.. Стално напредовање по сваку цену Турске према Западу почиње да угрожава Угарску, али и целу римокатоличку Европу. То подстииче идеју о новом крсташком походу на Турску, а на челу те идеје и будуће војске стаје Угарски краљ Жигмунд.
Та на брзину скупљена шаролика војска слегла се према Дунаву, тражећи Турке. Ни Бајазит не оклева и опет заједно са Стефаном се код Никопоља сукобљава са крсташима и наноси им тежак пораз. Толики и такав да се за више деценија у Европи више и не разматра могућност новог сличног похода.
Према сведочењима учесника управо је Стефанова лудо храбра одлука о јуришу на центар Крсташа када и отима краљеву заставу, зауставила Бајазита да не командује повлачење већ противнапад и тако оствари огромну победу.
После тога Султан постаје апсолутни господар источне Европе. Осиљени и задригли у толикој власти султан и његови супротно српским очекивањима уместо награде за помоћ због мање-више измишљеног или бар бенигног разлога хапси и тамничи Вука Стефановог брата. Тако се и завршава ово неискрено вазалство.
Даље је већ све рађено на силу и уз велику дозу неискрености, Додуше султан покушава да врати поверење Стефаново дајући му на управу све земље Вукове. Али поверење Стефаново у султана је било заувек изгубљено. Тајним каналима успоставља везе са Угарима и већ те 1398 год. успева да избегне прикључење своје војске султановој у походу на Босну. Тај поход се углавном због изузетне зиме неславно завршио по Турке, али тада су на сцену ступили они са којима је још и његов отац имао проблема и који са својим војскама нису били на пољу Косову. То су били многи мањи или већи домаћи феудалци - Новак Бјелоцрквић и Никола Зојић пре свих.
Они упорно шаљу чауше да обавесте Бајазита да Стефанови изговори да су му оклопници преморени и смањени, те да они рањени нису још извидали ране, нису стварни, већ да је имао договор са Жигмундом (тада владаоцем Босне) и да је све прорачунато урадио да ослаби Турску војску.
Стефанов одговор је био брз и неумољив и открива сурову страну његове личности. Бјелоцрквић је одмах убијен, а Зојић се са својима затворио на Осровици тврђавици на Руднику и замонашио да би избегао исту судбину.
Овим Стефан показује колико је спреман далеко да иде када је држава у питању. Неверу и издају није праштао никоме, а биће још ригорознијих примера.
Да би оправдала сина и остарела мајка је била принуђена да се упути код увек неповерљивог и сумњичавог Бајазита на двор. И постигла је да уговори да на јесен исте године и сам Стефан безбедно буде примљен код њега и да се правда и увери султана у оданост.
После успешне мисије за кнеза настаје миран период власти и учвршћивања његовог утицаја у својој држави. Изгледало је да никад неће доћи до онога што се припремало на истоку...
(Наставља се)
(Аутор је учитељ историје у пензији)
