Аутор: Вук Михаијловић
Девет древних жупа Старе Србије (Космета) од почетка албанске узурпације до окупације НАТО пакта
На Космету (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа, како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима. А српских кућа: 12.844. Шиптара тада није било у жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину,Биничкој морави, Призренском Пољу, Лабу ... У Пећи, на пример, тада није било ни једне албанске породице... Чак, 1838. године, скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Срби чине 92,09 одсто становништва. А данас,после НАТО агресије, под подлачким називом: «Милосрдни анђео» у Пећи (седишту српског патријарха), када је реч о самом граду, живи само један Србин!
У «Дечанској повељи» из 1330. прецизирано је да Метохија и околни крајеви припадају Дечанском властелинству (89 насеља, од којих су само три настањена Албанцима, и то на западној страни Проклетија). У тим насељима је било 3.433 куће, а од тога арбанашких само 44 (1,8 одсто).
У византијским изворима име Албанци као «Албанои» (доведени насељеници, а не – народ) је први пут поменуто 1081. у описима најезде Нормана, а међу самим Албанцима тек 1595, када је Марко Гини изрекао: «La mia natione Albaneze».
А, ево како у тим вековима, од успоставе турске окупационе управе у Старој Србији (где су се Турци вратили тек 36 година после Боја на Косову), сведоче најпоузданији судитељи: ватикански бискупи.
Млетачки посланик, код турског падишаха, Јаков Соренцо је забележио да улази у Србију када је 1575. прешао реку Дрим код Светог Спаса у данашњој Албанији. О Србији са аутохтоним српским становништвом без примесе Албанаца тако пише и барски надбискуп Марин Бици 1610. А демографску слику о готово стопостотној етничкој српској супстанци у Старој Србији (на
Космету) износе и бускуп Петар Мазареки 1623. и надбискуп Ђорђе Бјанки 1638. године.
Те непобитне чињенице о утемељености Срба на Космету, неразумно и срамно, изазивачки и малициозно (а свакако игнорантски), негира надобудни помоћник масона и србофоба М. Ахтисарија «посредник у преговорима о статусу Косова», Алберт Роан. Србофобијом и русофобијом надахнут А. Роан, ваљало би да завири у архиве (њему надређеног) Ватикана, где би нашао не само цитиране наводе најупућенијих званичника Свете столице, већ и извештај скопског надбискупа Матије Масарека из 1764. године. (Роану је та година полазиште за право Шиптара да присвоје Космет).
Масарек тада саопштава да су Албанци тек почели да продиру у Стару Србију, у рејону Ђаковице (област Хас). Надбискуп папи пише да су албански злочиначки фисови провалили из гудура Проклетија, тек у другој половини 18. века: «Maledetti Albanesi, i quali per forza si sono impadroniti di quasi tutti gli terreni scismatici e cattolici serviani» (Проклети Албанци,који су силом запосели земљу Срба православних и католика). Настаће и процес преласка српских домаћинстава, притешњених зулумима, у ислам, као и њихово укључење у албанске «фисове». (И дан-данас у многим таквим домаћинствима чувају се иконе светаца – славе, што је српска посебност јединствена у хришћанству и човечанству).
Отуда и закључак немачке истраживачке групе, после студијског испитивања на Балкану у другој половини 19. века: «У ствари, велики део данашњих Албанаца нису ништа друго него албанизовани Срби.» Истраживачи набрајају готово све Малисоре, Дукађине, становнике округа Елбасан, једно од највећих албанских племена Красниће.
Свега је још било у потоњим зулумћарским временима на том простору (под Турцима, Аустро-Угарима, Италијанима, Немцима, комунистима), да би већ деценију и по одјекивао – развијачки,погубан за целу нашу планету антицивилизацијски, заснован на шовинистичком етноцентризму,поклич «независно Косово».
Одузимање Србији њене матичне територије, назване «Српски Јерусалим» и васељенским светилиштем, проглашењем независног Косова било би као планетарнии упаљач цепања многих држава. Од шпанске Баскије, румунске Трансилваније, Белгије, Француске, руског простора,преко алжирско-мароканске Кабилије (са Берберима), до кинеског двадесет пет милионског Синкјанга и више државица САД: почев од Тексаса до Калифорније (са већином Мексиканаца);требало би прва на удару «по преседану Косова» да буде и Велика Британија – она би се распала на Шкотску, Велс, Енглеску, Ирску.
Сведоци смо антицивилизацијског процеса преименовања, у коме је Стара Србија на свим старим картама означавана као «Vecchia Serbia», да би током једног века, (ХХ-ог), појмовно била преобраћена у Космет, онда у Косово, односно Коsovâ. Албанци су (под заштитом НАТО-а)променили и многовековне српске називе градова, свих насеља, река, планина.Гледано у историјској провери, Косово је само једна од девет жупа Старе Србије. Једино је жупа Дреница, која обухвата 496 km2, мања од жупе Косово (502 km2). Од Косова су, на пример,троструко пространије Биничка Морава, а два и по пута Метохија.Тако су експанзионистички мозгови и стратези тим «сублимирајућим» називом (Косово), избрисали вековна имена преосталих осам жупа Старе Србије, укључујући и Метохију која је као Хвосно - миленијумски припадала – Зети (Црној Гори), што би јој требало вратити, да постане њен престижни развојни регион, а и одбрамбени бастион српства.
У свему томе се препознају неоколонизаторске амбиције и стратешки апетити западних великих сила, јер су Косово и Метохија, тј. Стара Србија, не само изванредно богато подручје, већ и правац од незамењиве стратегијске важности који води ка Босфору и даље ка Азији и Русији. Уосталом, не тврди Збигњев Бжежински залуд да је «Балкан потенцијално геополитичка награда у борби за европску супремацију».
Потврду ове тезе доказала је историја: Рим и Византија су очували своју хиљадугодишњу владавину на континенту ослонцем на Балкан; такође, Отоманска империја је поседујући Балкан трајала пола миленијума. Вероватно би и Стаљин то остварио (имајући Варшавски пакт) да му се није испречила Југославија под Титом (са Србијом у средишту Балкана). На размеђи II и III миленијума, Запад ризикује да изгуби Балкан ако се повинује пројекту о стварању Велике Албаније, а занемари историју и потенцијале Србије.
Стара Србија (Космет) – ћуп злата
Стара Србија саздана је на тлу баснословних богатстава. Она су одвајкада привлачила освајаче, а данас и ове из евроатлантског НАТО пакта, предвођеног САД. Познати су науци, али недовољно српским житељима, дубоки историјски трагови тог користољубља у плановима преотимања српских земаља.
Упућујемо на запис византијског историчара Кристовула из прве половине 15. века: «Ипак, није било само то (потчињавање Срба), него су га (султана) покренула (против Србије) и изванредна својства земље, која су запањујућа и која пружају обиље свакојаких добара. Земља има велико плодно тле, које рађа све могуће плодове и све богато даје ...
Али најважније је оно у чему она далеко надмашује све остале земље – злато и сребро избија тако рећи из извора, и свуда где се оно копа пружа златни и сребрни прах у великим количинама и најбољег квалитета, боље је од онога у Индији. Тиме је српска држава од почетка била повлашћена. Она се поносила својим богатствима и својом моћи, била је краљевство, располагала је многобројним и пре свега богатим градовима, као снажним и тешко освојивим тврђавама». Ова Кристовулова запажања, модерним техникама у истраживању, потврђена су вишеструко.
Најновији увиди показују да само резерве косовског лигнита вреде око 500 милијарди долара.Угаљ се «налази испод градова, варошица, села и инфраструктурних објеката», саопштено је у једном истраживачком налазу. Ревири оловно-цинкане руде су у Старом Тргу, Ајвалији,Кишници. Руда никла је пронађена на Голешу, Главици и Старом Чикатову. У подручју Ђаковице и Ораховца су лежишта хрома. Бакар и манган распростиру се широм Проклетија. Лежишта магнезита су на Голешу, Стрезовцу, у Дечанима и Дубоцу.
Није чудно што су та богата налазишта запела за око многима, Американцима пре свих, али је чудно ћутање о званичним проценама вредности тих богатстава.Процена вредности налазишта олова, цинка, сребра, никла, хрома, мангана, молибдена и бора (најтраженијих стратегијских руда), иде до око 1.000 милијарди америчких долара.Налазишта бора су највећа у свету. Амерички милијардер Сорош дрско се усудио да понуди «у кешу» две милијарде долара Србији да му прода Космет (такав цинизам и бедастоћа превише су и за једног Јеврејина, мађарског порекла, макар био перјаница међу србофобима – са својим пајдашима из «Кризног штаба»: Весли Кларком, Махти Ахтисаријем и сличним ноторним уништитељима Срба).
Све је више информација и о изузетним резервама нафте на том подручју; као и руде уранијума. О косовско-метохијским ревирима нафте извештавала је недавно московска «Правда», поуздано тврдећи да су шездесетих година одрађене четири бушотине од којих су три биле врло издашне (лист додаје да је сва та документација мистериозно нестала).
Морамо да нагласимо чињеницу да се на Косову и Метохији, упркос употреби бомби са осиромашеним уранијумом у НАТО агресији 1999. године, налазе најчистија изворишта и речни токови Европе, довољни да питком водом снабдевају цели наш континент, а и све жедне земље Медитерана. Лим, Ибар, Бели Дрим, све три Бистрице, Ереник (Рибник), Лепенац и Јужна Морава су наше непресушно богатство. А у времену које ће неумитно брзо доћи, то богатство ће бити conditio sine qua non људског опстанка.
(Крај)
