ПИШЕ: Драгутин Дашо Дурутовић, адвокат
Што се грбо роди вријеме не исправи, или како би на латинском језику рекли: Ab intio nullum , sempre nullum, тако да кад је нешто зачето наопако тако траје и тако се завршава.
Често се чудимо када у овоземаљском животу наиђемо на примјер страдања некога, обично млађе особе па се колективно питамо, шта је овај згријешио? Можда ништа, али је згријешио неко његов, можда је пунио јаме или оштрио каме, па је стигло унука или праунука.
У Светом писму се лијепо каже : „Ђедови једоше кисјело грожђе, а унуцима трнуше зуби“.
У таквим околностима ми данас плаћамо пропусте или радње наших ђедова или оних још раније. Наши ђедови нису завршили или су траљаво завршили своје националне послове и данас ми плаћамо данак томе.
Ломљење крста на Цетињу је управо последица посрнућа наших блиских предака, очева и дјелом ђедова, који су изашли из другог свјетског рата унакажени по свим основама. У чувеном филму „Подземље“ у једној од сцена се каже како Њемци славе , зар они нису поражени. Поражени смо ми сви до једнога било којој страни да су наши родитељи или ђедови припадали.
Ломљење крста је само кап у мору наших пропасти и несреће која је наступила. 1945 године и трајала, те траје до данас. Једном сам чуо од једног великог духовника, који је обишао читав свијет да гдје год је крочио наишао је на храм .
Сваки храм и његова обиљежја су за поштовање. Ја не бих огребао ни онај индијански тотем да на њега којом случајем наиђем, нити бих оскрнавио било чије обиљежје коме се људи клањају и у које вјерују.
Цетиње, круна нашег пада, посрнућа и несреће , посебно од 1945. године. Ударено је ту у центар у срце, јер ту највише боли. Не улазећи у далеку прошлост, али многе војске су туда прошле и оставиле свој траг. Насељавано је од сваке стране чак и Влаха, о томе свједочи Влашка црква, одмах на улазу преко пута војног стана. Ограђена је цијевима од турских пушака са Граховца.
Изгледа да смо узалуд извојевали побједу на Граховцу или Вучјем долу, све је поништило друго засједање АВНОЈ-а, нелегалне скупштине комуниста и масона у Јајцу, већина нападнута од вашака и тифуса.
То засиједање је поништило и Вучји до и Граховац и од Црногораца направило Титогорце у правом смислу ријечи. Негдје почетком деведесетих сам као студент боравио на Цетињу као анкетар, те сам улазио у низ кућа и станова. Људи чазбени, лијепо нас приме, дочекају, али у свакој кући без изузетка је била Брозова фотографија, таписерија, негдје у природној величини.
Нисам видио ниђе слику краља Николе, Петра Првог или Петра Другог, или слику неког црногорског јунака. На моју опасаке што ће им Тито, љутили су се и бранили га свим својим бићем.
Идолопоклонство је својствено у нашем народу. Није то од јуче. Тако су се клањали и краљу Николи, након њега Александру, па Титу, данас Милу, али је овдје важно нешто друго; Цетиње је након другога рата обезглављено. То мало интелектуалне елите, свештенства, школованих људи или национално свјесних је побијено или затворено, а упоредо са тим почело је испирање мозга и свјесно и намјерно убијање истине и историје.
Населило се ту свега и свачега са свих крајева Црне Горе, Брда, Херцеговине, дошло за послом... Нису много хајали за науку и историју, ту се брзо поставио нови идол, а то је међу радничком и сељакком класом популарно. Спорт наравно, посебно фудбал, а касније се афирмисла туча, освета, мало је ко марио за школу, историју, традицију...
Гусле су замјењене аутомобилским тркама, Тито је замијенио Његоша, све се изврнуло, што би житељи Цетиња рекли побркало и онда смо дошли до нове генерације која није прочитала ништа и која се екалила на комунизму , а касније на митинзима ЛСЦГ - СДП, гдје су слушали нову историју, која нема везе са традиционалном Црном Гором и Црногорцима какви су били вјековима.
Створила се нова генерација Цетињана који то у ствари нису, али они мисле да јесу и који би да буду оно што нису или оно што би жељели да буду. Крађа је замијенила војевање и борбу па су се поједини обрели у том циљу по европским градовима и губиле главе због похаре златара од италијснаких јувелира .
Многи од њих су у свом граду, популарно названом „Долина Богова“ пљували свештеника, ругали се посту и омрсу, псовали Југовића мајку, гађали владику и манстир јер им је чоче неко рекао да манастир више није црногорски. А чији је ? Шпански можда?
Људи без образовања, васпитања, без једног наученог слова од оних Вукових 30 су научили нека нова три које нико никада до доласка ДПС-а није користио - су се одлучили да сломе крст. Ноћу, кад их нико не види, кукавички и подло, а види их Бог, као што је видио и оне који су на Петровдан 1991. гађали камењем манастир и владику и у име Броза и комунизма узвикивали најпогрдније ријечи и пароле.
Исти њихови родитељи су пљували Блаженопочившег владику Данила 70-тих година када се противио рушењу капеле на Ловћену. Вељи Црногорци, нема што, више воле Тита но Његоша, Мештровића но Светог Петра и Мила од свога владике црногорског и приморског.
Чудан неки свијет!!! Ето сада је по угледу раван тај крстоломац оном несретнику на Косову и Метохији који је ломио кртст, а након тога завршио свој млади живот на великим мукама. Бог је велики. Сви ти који су тако поступали су трагично завршили, да ли у саобраћајним несрећама, били убијени на улици од братске и комшијске руке, било од јувелира по западним земљама који бране своје дућане, било од тешких болести.
Бог нека суди сваком по дјелима његовим, ја памтим неко друго Цетиње и неке добре људе, многе моје рођаке и пријатеље из тога некада славнога града, а овим крстоломцима желим да се саберу, да се покају, да се крсте , да дођу до ћивота Светога Петра и да клекну и моле у сузама за опроштај. У нади да ће се моја Црна Гора окренути себи и Светом Петру Цетињском и да ће се коначно ослободити брозоморе, да једном престане ова братомржња, братски и људски вас поздрављам.
Крст је сила и занмење, крст је спасење!
