Мацановић: У просвјети никад горе, цвјетају непотизам и небрига

Пише: Лазар Мацановић, професор у Гимназији »Нико Роловић«, Бар

Од свог постанка школа је, као изузетно сложен и динамичан систем, у већој или мањој мјери модификована према друштвеној и животној средини у којој дјелује, а са своје стране она модификује средину.

Промјена друштвеног амбијента, интензиван технолошки развој, економски процеси условљавају промјене у школи. Од спремности школе да се мијења, динамизира и отвара према окружењу, зависи квалитет рада и образовања које пружа.

Колико су се наше школе суштински промијениле у ових 30 година ДПС владавине? У савременом технолошко-дигиталном свијету услови рада у нашим школама остали су исти као прије тридесет година.

Школе располажу скромним наставним средствима, постоји само један рачунарски кабинет у свакој школи, а требало би да свака учионица посједује рачунар и мултимедијални пројектор.

Причамо о технологији, а у школама је ограничена употреба фотокопирног апарата, често нема ни папира за копирање, што могу потврдити сви наставници. Одсуство лопти и осталих неопходних реквизита у фискултурним салама познато је свим ученицима, јер им је настава због тога ограничена.

Многе сале у кишним периодима прокишњавају, о гријању зими и хлађењу у летњим данима да и не причамо.

У борби да осавремене методе рада, наставници су препуштени својој довитљивости и ентузијазму, чак и личном инвестирању у средства за рад. Природно је да та мотивација временом слаби, а квалитет наставе полако и неумитно опада, јер није у складу са савременим токовима.

Важни и узајамно повезани чиниоци у преображају школе су и: децентрализација и демократизација.

Децентрализација је заједничка одлика европског образовања. Битан корак у овом процесу јесте прихватање нових улога школе и преузимање одговорности за сопствени развој и за управљање образовањем, чиме се јачају демократски процеси доношења одлука.

Демократизација подразумијева доступност свих информација о систему образовања, демократско доношење одлука, учешће свих заинтересованих, дефинисање улога и правила, централну и локалну транспарентност и одговорност.

Смисао децентрализације и демократизације је већа аутономија локалне заједнице и школе, али и повећана одговорност за квалитет функционисања школског система.

Локална заједница има посебну улогу у стварању одговарајућих услова за успјешно остваривање васпитања и образовања ученика у основној школи, задовољавање разноврсних потреба, као и стално усавршавање наставних и ваннаставних активности.

Школски систем ослоњен на локалну заједницу, оснажује управљање школом кроз децентрализован, према заједници оријентисан приступ, и подстиче родитеље, локалну управу и друге институције цивилног друштва да партиципирају у управљању и финансијској подршци образовању.

Учешће локалне самоуправе у управљању школом ранијих година, било је утврђено и Општим законом о образовању и васпитању: “Школски, односно управни одбор установе чине: два представника Министарства, један представник општине, четири представника запослених, два представника родитеља.”

Међутим, шта се десило? Нови Закон о измјенама и допунама Општег закона о образовању и васпитању у области просвјете, на неки начин, враћа чврсту централизацију која је “развластила” општине и школе и који је у колизији са принципима националне образовне политике, а то су тренд децентрализације и пренос овлашћења на локални ниво.

Према Закону о измјенама и допунама, Школски одбор чине: два представника Министарства, један представник Завода за школство, један представник запослених и један представник родитеља.

Такође, у складу са овим Законом, Школски одбор није у обавези да приликом избора директора прибави мишљење локалне самоуправе.

С једне стране, очекује се да општине финансирају дио материјалних трошкова школа и да инвестирају у њих, а с друге стране, када је у питању формирање школских одбора и избор директора, о томе се, без икаквих консултација са самоуправом, одлучује у Министарству.

На овај начин, слаби институционални канал сарадње општине и школе.

Кад је у питању демократизација и транспарентност, знамо на који начин се врши процес запошљавања у школама, како се изиграва Закон о раду и који је примарни услов који кандидат мора да испуни.

Умјесто да критеријум за запошљавање буде средња оцјена са основних студија, »condicio sine qya non« је партијска припадност и »препорука« из кабинета министра.

Непотизам на тај начин изнутра нагриза сам образовно-васпитни процес, али просвјетна власт игнорише све слабија постигнућа ученика на свим видовима националних тестирања.

Никад позив просвјетног радника није био лак, али никада није био тежи него данас. Упркос свим тешкоћама, надам се освјешћењу власти, надам се да у овој борби »непрестаној« просвјетни радници неће бити губитници, јер би онда на губитку било цијело друштво.

(Аутор је кадидат за одборника коалиције ДФ - СНП "За град који волимо", број 1)