О црногорском подаништву и лажима о Сребреници...
ПИШЕ: Емило Лабудовић
Самоћа је казна и награда, отров и мелем, бијег и убјежење, јатак и прогонитељ. Она је истовремено царство слободе и терен за сужањство туге и бола. У њој се, као у призмичном огледалу, свјетло свакодневице другачије прелама, разлаже и стапа у различите облике и форме. Надограђена тишином која омамљује, измаглицом сличној оној послије неколико чаша старог вина, самоћа зна да буде и успаванка и будилник, острво, пусто и заборављено, али и узбуркани океан чији таласи ломе, утапају и бацају на хриди.
Све је наравно, ствар угла гледања осамљеног и његовог унутрашњег прилаза и перспективе. Јер, није исто гледати на нешто из жабље перспективе или са висине доступне само орлу крсташу.
Самоћа је простор и вријеме кад је човјек, удаљен од свих, најближи себи, свом подземљу и свом космосу. У самоћи је свако чуло изоштрено као код прогоњене звјери и праг осјетљивости на сваки осјећај подигнут за степеник више. У самоћи и бол боли стоструко јаче. За бол, кажу, да је свачији и да његов интезитет не зависи од тога кога и због чега боли. И да не постоји скала којом би се он градирао и упоређивао. Нарочито не бол за изгубљеним душама, за онима који су, без божјег реда и безумном силом, отргнути из породичних крила, из недовшених лекција, матурских вечери и сватовских поворки.
Али, ево неко вријеме један бол је мимо све остале, скупне и појединчне, издигнут на малтене ниво општег и дефинисан као парадигма бола човјечанства и бола историје. Страдање сребреничких жртава, њихова голгота, бројка која никако да буде коначна, јаук мајки и сестара у бијелом, настоји се промовисати у бол изнад свих других. Бол у чијој се сјени, као снијег у априлу, топе и чиле све друге проливене сузе, јауци до неба, црне мараме на главама и црни барјаци на кућама. А за све оне које тај бол не боли мимо свога и мимо свега, који не би да га мјере и упоређују, који би да жртве због којих боли, земљом помирене, једнако жале и поштују, спремљена је резолуција којом се пријети, захтијева и наређује да има све да боли до непребола. И да дан њиховог страдања буде дан свеопште туге и пригнутих глава.
Скупштину Црне Горе и њено поданички сломљено кољено, удворничко прихватање налога споља и улоге заморчета у окрутном тесту државничког понижавања, ових дана је претекло Рожаје. Скупштина општине овог града прва је практично искорачила из декларативних налога резолуције и 11. јул прогласила даном сјећања на Сребреницу. Залудно је приговарати да је свака жртва једнако вриједна туге и опомене, поклоњења и незаборава. Бацање је прашине низ вјетар подсјећање да су тик уз Сребреницу Братунац и његово стратиште. Не помаже ни савјет да уздизање Сребренице на ниво који, макар по дефиницији геноцида, није и не може да досегне, значи унижавање свих осталих не само српских него и муслиманских жртава. Речено је, проглашено је, наређено је… болу Сребренице не смије бити пандана, и тачка! Ко не прихвати и кога и ране свога рода боле, тај је злочинац који изнова убија.
Али, у свему томе, као подмукла змија која, гајена у њедрима, уједа директно за срце, постоји и бол који боли можда чак и више од оног за гробљима, спаљеним домовима, празним селима…
Бол који изазива лицемјерје аутора и налогодаваца, резолуције, а подржаваоца поготово: лицемјерје и крокодилске сузе које се, као оправдање и изговор, лију и над свим осталим жртвама ратне голготе деведесетих. Онако узгред, „од шпонде“ како би то рекли у народу, за три копља ниже у односу на Сребреницу, одаје се пијетет и осталим страдалницима.
Докле та хипокризија и суноврат човјечности иде, колико је дубок пад оних који, ширећи мржњу, позивају на помирење, свједоче и сцене које се сваког 11. јула одвијају у спомен – парку на Побрежју, у Подгорици, у којем се налази споменик „СВИМ цивилним жртвама ратова вођених на простору бивше Југославије у периоду од 1991. до 2001. године“.
Споменик подигнут у знак сјећања на СВЕ (и подвлачим – СВЕ) жртве тих ратова, претворен је у споменик само муслиманских жртава. Породица Растодер, а онда и „делегације“ разних политичких прирепака, од Ранка Кривокапића па до друге лиге де – пе – ес(ових) јуришника, „присвојили“ су оно што је намијењено свима и бијели мермер споменичке конструкције обојили у „зелено“!
Немам ни један убједљив разлог, а ни оправдање, да им приговорим због тога. Али имам све разлоге овога свијета да приговорим дефанзиви на коју су, ваљда под паљбом жестоке пропаганде, принуђени остали. Срби, прије свега, мада на тај споменик једнако полажу право и Хрвати, Јевреји, Роми… Ако се већ морала пригнути шија да нам се намакне сребренички јарам, гдје су, макар у предлогу, резолуције о стратиштима, по обиму језивија и бројнија не само од Сребренице? Зашто се ћути о логорима, јамама, стрелиштима од Јасеновца, Јадовног, Јајинаца, па преко Шумарица и Краљева до Братунца и Кравица?
У Сребреници се ономад „продуцирала“ сва она Црна Гора која је клекла и одрекла се себе. И нека је, свака птица своме јату. Али, гдје је била она „друга“ Црна Гора само дан раније и само десетак километара даље? Један представник, ма ко био, премало је за сав јад који као народ дијелимо са браћом преко Дрине.
И, кад се већ кроз сребреничку резолуцију, онако изокола и под замком да, наводно, ни један народ није геноцидан (као да геноцид над једним народом може да изврши било који појединац или група мимо другог народа и државе му) поново прстом боде у српско око, зашто се жмури и на оно друго кад је ријеч о страдањима Срба? Ако нам се, као народу, изнова спочитавају депортација из Херцег Новог, зашто се ћути о Добровољачкој улици у Сарајеву? Ако нас прозивају због Буковице, зашто се ћути о чувеним „викенд ратницима“ из тог подручја који су викендом убијали, палили и жарили око Горажда и Фоче а онда се, по систему „ни лук јели, ни лук мирисали“, враћали у Буковицу и Пљевља?
Ако је Морињ чињеница, срамна – да се не лажемо, из којег су се, ипак, сужњи вратили кућама, чињенице су, ништа мање срамне, и Лора и „ никшићка и шавничка група“ од које су се вратили само ковчези. Ако се не заборавља Калуђерски лаз – а не треба да се заборави – зашто се упорно „заборавља“ пресуда коју су донијели „њихови“ судови којом су оптужени ослобођени сваке кривице? Ако… ако… ако… И након свега: зашто… зашто… зашто?
Не сумњам да ће у циљу оперативне примјене резолуције о Сребреници примјер Рожаја слиједити и неке друге средине у којима муслимани чине већину. И нека ће. Што је говорила једна честита старица из мог села, бака Лака – „њихова га меље“! Али, ко и шта спречава ове „друге“ да, рецимо, 28. јул прогласе даном сјећања на наше жртве и наше ране? Дан када је спаљена Велика и побијено скоро 500 њених житеља, међу којима 118 – торо дјеце. Злочин који је, кад се самјере становништво и број жртва, ништа мање геноцидан од сребреничког. Или, рецимо, 7. јун, када је горјела и стријељана Пива. А могла би се усвојити и резолуција о њима како се њихове, ништа мање невине, жртве не би сводиле на лицемјерну формулацију „и све друге“. Јер „све друге“ су – друге, а само су оне из Сребренице – прве. Па да једног од тих дана и они који се клањају 11. јула клекну и положе вијенац на исти споменик. А не би марило да и делегације ових „других“ тих дана буду на том мјесту и пред тим спомеником. Јер, име му тако гласи, припада – СВИМА!
Бол је, рекох, свачији и нема му мјере. Само они које боли знају како и колико их боли. И нема те резолуције, макар то била сребреничка, и нема тога датума, макар то био 11. јул, који имају тапију на једно од најснажнијих људских осјећања. И као што бол не може да боли по наређењу, исто тако не може бити ни забрањен тим наређењем. И за њега не може бити резервисан само један дан и један датум, јер кад боли такав бол, боли до краја живота и за сва времена. И, на крају, молим све будуће ауторе „разраде“ сребреничке резолуције, од Алексе па преко Рожаја, Приштине и кознакоје већ друге вукојебине, да обавезно изоставе ону флоскулу лажи равне иронији и подјебавању а која гласи „и све друге жртве“! Јер, само лажови, плаћеници и мрзитељи могу да жртве дијеле на сребреничке и „све друге“!
Кад је жртва човјек, онда је она иста на свим стратиштима свијета и кроз сва времена. А ако већ морате да пузите и шените, ако већ морате да испуњавате налоге и отплаћујете дугове, ако сте већ прихватили Сребреницу као еталон бола, онда вас најљубазније молим да изоставите нас „друге“! Ако ништа друго, макар смо на бол свикли и можемо га, и морамо га, и хоћемо га боловати и без ваше лажне самилости.
