ПИШЕ: Саша Стојановић
У мору тривијалних, опскурних, лажних вијести и свакодневних спиновања и хушкања зарад ситних поена, издвојила се једна, за коју сам први пут пожелио да је само још једна из плејаде сличних. Нажалост, није била.
Уобичајено недељно буђење претворило се у јед, па у немоћ и на крају тугу, када на вајберу прочитах ранојутарњу пристиглу поруку о одласку Микија Шофранца, последњег барског боема, у неки бољи свијет.
Не сјећам се кад сам се расанио брже него тог јутра, 7. фебруара, 2021. постављајући себи безброј реторичких питања док сам пловио тридесетогодишњим сјећањима са Микијем, највећим господином барских кафана, усудио бих се да кажем и свих времена.
Готово ће два мјесеца како нисам забо оловку у папир, иако ми је то (у неку руку) посао, и сигурно би апстиненција и то моје "џаба кречење" потрајало још који дан да наш добри Мики није одлучио да каже збогом овом свијету.
Микија сам знао од дјетињства, с краја осамдесетих и мојих првих конобарских искустава из (тада) ријетких барских кафића. И не само да сам га знао већ сам га запамтио заувијек. Углађен, фин и пристојан, са свјетским манирима и душом најбољег међу нама, био је свуда радо виђен гост. У било којем локалу или било којем друштву. Господин пар екселанс, широке руке и још шире душе, био је каваљер у сваком смислу, било да је у питању друштво, љепши пол или случајни пролазник.
Мики је волио да даје, да чини, да дијели. Тако је имао више. Поштовао је сваког, без обзира на године. Ако би нас, тада младе момке, срео у некој кафани или евентуално у неком другом граду, што је био чест случај у то вријеме, све је било регулисано прије него што бисмо ми схватили шта се дешава, Мики нам просто није дао шансу да нешто платимо у његовом присуству, а касније и у његовој кафани у "Потковици".
Био је благе нарави и великог срца, умјетничка душа и више од пријатеља. Цијенио је правду и борио се за њу иако није успио да је дочека. Био је човјек од ријечи, поштењачина, а данас је таквих мало или нимало. Мики је свакоме био пријатељ. Но, такав статус често зна да узме данак јер са собом неминовно носи и разочарења. А било их је напретек. Ипак, Мики никада није одустајао. И даље је гледао свијет својим очима и вјеровао људима. И сакупљао ударце и разочарења. Разумијевање и спас је налазио у породици, мајци, сестри, сестрични и сестрићима, и кругу неколико најближих пријатеља.
Када је у прилично позним годинама за једног умјетника открио свој сликарски таленат фокусирао се на сликање и сви који га волимо несебично смо га у томе подржали. Као круна тог рада и талента услиједила је и веома успјешна изложба слика у Галерији "Велимир А. Лековић" 2004. године, гдје се позната историчарка умјетности и тадашња управница галерије, Ковиљка Ћаласан, врло охрабрујућим ријечима изразила о Микијевим радовима.
У бројним неуспјелим покушајима да нађе неки "нормалан" посао Микију је сликање одједном, осим љубави и задовољства, постало и једини извор прихода и начин да (пре)живи. Срећом, био је добар у томе па су му се слике продавале свуда и данас их има на свим континентима.
Мики је ширио љубав гдје год да се појави, касније је то пренио и на своје слике, мозаике и витраже, којима су украшени зидови његовог стана, балкона, улаза зграде у којој је становао. Мики је свуда бојао амбијент у ведро. Како у простору тако и код људи. Једнако је због тога био и омиљени комшија и омиљени суграђанин. Поклањање и давање су одувијек били начин да се изрази. И никада није жалио ни шкртарио, давао је неријетко све што има, дијелио последњу кинту или кору хлеба, учећи нас тако да будемо људи. Са таквом душом није ни умио другачије.
Био је одан син и брат, сјајан ујак, а последњих година је имао и мезимицу у лику унуке Мионе, ћерке своје сестричне, с којом се свакодневно гледао преко скајпа и то га је чинило срећним па би о томе с усхићењем причао нама, својим пријатељима, гдје друго до у кафани. Као сви велики боеми волио је дружење и кафански живот и живио га је пуним плућима до задњег дана. Тако ће и бити упамћен један велики човјек, друг и пријатељ, господин и боем, Мики Шофранац. Увијек ведар и насмијан, упркос тугама и неправдама које је проживљавао, Мики је био синоним губитника транзиције, тј. оних генерација које се нису "снашле" јер су држале до ријечи, части и достојанства, како свог тако и туђег.
Упркос сложеној епидемиолошкој ситуацији и јасној поруци породице, Микија је на последње путовање дошао да испрати велики број људи одајући му тако постхумно почаст за све оне лијепе тренутке у којима нам је несебично поклањао себе, показавши последњи пут своју величину, остављајући нам тако у аманет да га памтимо и кроз приче га се сјећамо. Нека му је вјечна слава и хвала.
