Оно што не мога’ ДПС, изгледа да је успио ПЕС ?
ПИШЕ: Перица Ђаковић
Питање које се ових дана намеће јесте, да ли се због ситуације око тренутне власти у Подгорици тресе и политичка власт у Црној Гори. Да ли је нешто труло, што се оно каже, у „држави Данској“, односно шта се кува на политичкој сцени и ко су главни кувари?
Одговор на ово питање за обичне грађане је једноставан, јер сви знају да је Подгорица, у суштини, трећина Црне Горе, а политички земљотрес који се тамо тренутно дешава може се лако, попут цунамија, пренијети и на преостали дио државе.
Да ли је могуће да се назире крај коалиције Мандићевог НСД-а и Кнежевићевог ДНП-а? Да ли ће оно што у посљедњих двадесет и нешто година није пошло за руком Милу Ђукановићу и његовом ДПС-у – да разбије коалицију Демократског фронта – поћи за руком људима из садашњег ПЕС-а?
Узалуд су били Милови притисци, па и покушаји и понуде тадашњем ДФ-у да уђе у власт. Узалудан је био и покушај да се разбије тројац Мандић – Кнежевић – Медојевић. Када му ни то није пошло за руком, услиједио је и конструисани државни удар са директним ТВ преносима суђења садашњем двојцу коалиције ЗБЦГ.
Представници српског народа нијесу се дали. Њихова борба крунисана је литијским побједама и свргавањем ДПС-а са власти. Међутим, оно што је Ђукановић, и поред пада, успио јесте да мајсторски инсталира неке свјеже кадрове, истина трећелигашке, у редове ПЕС-а.
Изгледа да је премијер Спајић са својим сарадницима боље проучио Хомерову „Илијаду“ и Вергилијеву „Енеиду“, као и начин на који су Грци лукавством освојили Троју. На предлог и притисак предсједника Милатовића успио је да у власт уведе представнике српских листа, па им је, након три године од 30. августа, дао нешто мало власти – неколико министарских и потпредсједничких мјеста, уз проширење функција по дубини и мјесто предсједника Парламента.
И не само то. Спајић је вјешто управо у редове коалиције ЗБЦГ увео „тројанске коње“, препуштајући привидни политички примат предсједнику Парламента као најискуснијем политичару, али никако и стварне конце власти и доношења одлука.
Док су неки прихватили понуђену „шећерлему“, он је радио на разједињавању дугогодишњег повјерења између Мандића и Кнежевића. Тако је један пристао да остане у власти, а други да се одрекне фотеља и привилегија и пресели у опозицију.
Игра са полицијом око Ботуна довела је до напуштања власти од стране ДНП-а, што се брзо рефлектовало и напуштањем партије од стране Драгана Бојовића. При томе, дотични није вратио посланички мандат који му је донијела партија, већ је, по већ виђеном моделу, прешао међу независне посланике, дјелујући у интересу неког другог.
То је био само први чин и почетак планиране игре премијера. Убрзо је услиједио други шаховски потез, такозвани „дамин гамбит“, а то је била наизглед изненадна оставка супруге господина Бојовића, Јелене, на мјесто предсједнице Скупштине Главног града, чиме је отворена криза власти.
Иза тог потеза крила се добро осмишљена тактика увођења принудне управе у Главном граду, коју би поставила Влада, односно директно премијер Спајић. За узврат је госпођи Бојовић, како се тврди, обећано мјесто потпредсједнице Владе.
Читава тактика увођења принудне управе имала је за позадину располагање са ни мање ни више него 165 милиона евра, и то у предизборној години, када је тадашња политичка већина постала мањина у Подгорици.
Све би то прошло мање-више незапажено да ДНП и Милан Кнежевић нијесу прозрели игру и затражили да упражњено мјесто предсједника Скупштине Главног града припадне коалицији ЗБЦГ, односно да ДНП предложи свог кандидата, што је коалициони партнер НСД јавно подржао.
Међутим, у посљедњем тренутку из ПЕС-а су стигла оспоравања и услови Кнежевићевој странци да подржи ПЕС-овог градоначелника Мујовића. Такву игру ДНП није прихватио и наставио је борбу против увођења принудне управе у Главном граду.
Добро замишљену Милојкову тактику помутила је кандидатура Срђана Перића, који је прихватио да буде кандидат за предсједника Скупштине, а ДНП је, након што је спријечен да предложи свог кандидата, најавио подршку Перићу.
У том тренутку почињу да се из „тројанског коња“ појављују први актери са својим саопштењима. Прво се јавља извјесна госпођа Милошевић из НСД-а, а потом, ничим изазвана – осим ако није по налогу премијера – из „тројанског коња“ излази и бивша предсједница Скупштине Главног града, госпођа Боровинић Бојовић, оптужујући ДНП за сарадњу са ДПС-ом.
Међутим, у бици саопштењима прошла је, што би народ рекао, као боса по трњу, па је чак најавила и судски процес против ДНП-а.
У свему је занимљиво да се лидер НСД-а и предсједник Скупштине Андрија Мандић за сада држи по страни, препуштајући медијску битку мање релевантним људима, такозваним другопозивцима и трећепозивцима.
Да ли ће опасност од неувођења принудне управе промијенити његов став, па ће, као у случају Пљеваља, гасити ватру у посљедњем тренутку, остаје да се види.
И док политичке игре трају, народ их је очигледно прочитао и о њима се све више говори као о прљавој политичкој превари у којој се политичари све више сами уваљују у „живо блато“, и то усред предизборне године у којој већина покушава да сачува свој политички рејтинг.
Судећи по ономе што видимо и читамо, многе ствари испливавају на површину, а такозвани „прљави веш“ све више излази на свјетлост дана.
Да не подсјећам да сам у једној од колумни прије двије године написао да је ПЕС = ДПС, а изгледа да тада нијесам много погријешио.
Биће интересантно сазнати ко су „наши Грци у нашем тројанском коњу“.
За сада, како ствари стоје, важи:
„Они што не мога’ ДПС, изгледа да ће моћи ПЕС.“
