Пише: Павле Обрадовић
"Ко веже и дријеши , не осјећа кад гријеши"! РБТ
Некада је да нешто запише потреба човјека...
По Баковићу, вјероватно ме подржава депресивни оптимизам својствен људима из Црне Горе, која је и ако је комадају већ деценијама, некако, још увијек један организам.
Овај осјећај ми не умањује ни недавно саопштење и захтјев Бошњачког националног вијећа, које окупља готово 100% припадника исламске заједнице у Црној Гори, за формирањем санџачке губерније, ни дочек албанског предсједника у Рожајама без иједне заставе Црне Горе, ни прослава у Тузима, ни протести Срба на Сињавини против НАТО, ни све већа разочараност Васојевића и Сјевера у оправданост присаједињења Црној Гори.
Када човјек више од пет деценија искрено вјерује у нешто, та вјера му искуствено постане знање и има право да то стави на папир. Мој поглед као Србина из Црне Горе, нормално је биће нелагодан за многе, без личне жеље за тим, јер је превасходно намијењен младима, који уче и васпитавају се у околностима када је све добро и вјечно склоњено са стране, а за противника има масмедије, окружење и друштво.
Ако кажем да је садашња политика у Црној Гори крајње неталентована, морам покушати да одговорим зашто мислим тако. Јер,ко не нуди рјешења нема право на јавно критичко мишљење.
Политика која се "гура" из Подгорице разједињује људе и прави нове сукобе, који ако се са њом настави, могу бити погубни по Црну Гору те се може десити да се устаљена прича за покојника у Црној Гори "осјећао се одлично, не знамо шта му би" актуелизује на њу саму.
Овакав курс политике Подгорице је дубоко антиисторијски и антицивилизацијски јер нам нуди Црну Гору без Бога и слободу без људи. Коме је то потребно?
Људи више никоме не вјерују, ни држави, ни посланицима, ни политичарима, ни националним лидерима, ни предсједнику. На политику без поштења гледају орвеловски, као на последње уточиште лоших људи комуњарског поријекла.
Народ се у подсвијести осјећа безперспективно, да живи у држави без Божијег благослова, са школама без вјеронауке, војском без родољубља . Свако види и осјећа да је почела пљачка обичног народа, јер је све друштвено разграбљено.
Нема добронамјернога кога неће забољети душа за оним шта се у Црној Гори ради са природом, гдје се уништавају читаве биолошке врсте и мијења физиономија цијелих области. Поготово је болно шта се ради са људима. Хиљаде разочараних младих људи нам свакодневно са картом у једном правцу напушта Црну Гору.
Овај злочин над људима је најтежи и са стравичним последицама у будућности. Отето и опљачкано се да вратити, порушене и уништене фабрике ћемо поново подићи, шуме ће поново израсти, као и многи затвори у историји које је уништио зуб времена, нестаће и ове цијеви у којима су наше ухапшене ријеке, али човјека који је пристао да пензионише главу и размишља дебелим цријевом, који је пристао да буде послушник, роб и окусио тако зарађени новац, никада више нећемо поправити.
Чврсто вјерујем да у Црној Гори, међу Србима и другим народима, има много ненарушених карактера, чврстих и здравих, који ће испливати и преузети судбину народа и Црне Горе у своје руке.
Као и свакога мислећега човјека, док пишем о данашњој Црној Гори, њеном бетонском постољу под развалинама комунизма, са дугом 64% БДП, меморатор ме враћа у деведесете године, на срећу и младалачко усхићење, радост што смо учесници и свједоци историје, освајања слободе на улицама и трговима због пада комунизма.
Као и свакој младости и нама су тада све истине и заблуде биле у истој равни. Док се младост Црне Горе по улицама и трговима радовала новоме свијету, демократији, вишепартијском систему, слободи и правди, јадно су и беспомоћно изгледали бојажљиви партијски активисти кумровачке школе, а баш жалосно и преплашено њихови ислужени кадрови комунистичког режима, тада смо мислили ми и они пораженог.
На жалост, тада смо пропустили шансу да демонтирамо тај злочиначки бољшевички режим,није се ишло до краја. Та, због злодјела које су чинили, панично уплашена скупина носилаца тоталитарног комунизма у Црној Гори се прије свега захваљујући тајним службама и досијеима, брзо консолидовала, имали су иза себе деценијско искуство владања, које ми нијесмо имали.
Идеолошка веза, то братство стечено у крви праведника, међу њима се показала јачом од професионалних и породичних веза, организовали су се и сачували. На том бетонском постољу комунизма, омладио се као код посјеченог багрема, нови перфиднији бољшевички, тоталитарни режим, са маском демократичности за спољашњу употребу са одабраном, плаћеном опозициjом у парламенту.
Чувајући власт, сачували су привилегије. Довољно је само погледати двије куће у комшилуку, два брата, у једној су сви запошљени а у другој нико, наши и њихови.
Са ове дистанце се поставља питање, је ли се тада, деведесетих могло и требало боље? Сваки мислећи човјек ће рећи, ДА, могло је и морало боље, јер увијек постоји други и здравији пут!
Тадашње политичке вође су пропустиле историјску прилику, да искористе народну еуфорију и огромну подршку људи, те са неколико радикалних потеза заувијек ослободе Црну Гору комунизма и поведу је напријед у нови и праведнији свијет. Умјесто тога, њихова "дјеца комунизма" запосјели су њихове кабинете, распоредили фотеље, учили се гледајући, постали гори и халапљивији од њих, толико да сада и не смију да пусте власт јер је то за њих питање живота и смрти, очувања огромног иметка који су у међувремену стекли пљачкашком приватизациjом.
Тако је Црна Гора остала у прошлости везана загрљајем мртваца, као да не разумију да је комунизам умро свуда осим у Црној Гори, понашају се као необавијештени о паду берлинског зида. Нема се снаге и воље у Црној Гори да се јавно огради од два највећа зла у људској историји фашизма и комунизма, да се са њима раскрсти и баче на сметлиште историје.
Сви проблеми Срба у Црној Гори из тог разлога настају и егзистирају у несмањеној жестини, јер су српство и комунизам смртни непријатељи са много проливене српске крви којом се хранио и храни тај демонски режим. Комунизам и Срби у Црној Гори су ватра и вода, нема мира док се Црна Гора не одрекне комунистичке, злочиначке идеологије и наслеђа. Ту је проблем, међунационалне и међувјерске сукобе у Црној Гори измишља бољшевички режим.
Ко жели да боље разумије овај мој став, нека на интернету прочита одлуке дрезденског и вуковарског конгреса КПЈ, које су програм за уништење српства у ЦГ, заповијест за комунисте, као оченаш за вјерујућег човјека. Из тих разлога ко имало политички мисли не гледа са изненађењем ни на један политички став и антисрпско дјеловање актуелног предсједника и његове владајуће партије као следбеника те и такве идеологије.
Шта рећи, када недавно прочитасмо јадање брата од стрица "нашег вјечитог предједника" да му је очеве кости избацио из гробнице у Никшићу као сумњиве и шале у коментарима на текст, да му је и отац сумњив, као Србин да се не везује са прецима на ономе свијету.
Како је историја учитељица живота, изненађује ме само смјелост и дрскост Предсједника да се обрачуна са Богом у Црној Гори. За такав обрачун није имао храбрости ни њихов политички идол Стаљин, већ је од 1936. године осјетивши долазећи рат почео да велича ратну славу Руса, које је до тада немилице уништавао и оживљава до тада пљачкану, прогоњену и сатанизовану руску православну цркву.
У том сегменту Мило је отишао даље и од Стаљина. Е, онда му се десио велики српски сабор пред Храмом у Подгорици и суочавање са једном другом, вјерујућом Црном Гором, људима на Христовом путу, којих око њега нема. То му се десило јер је заборавио да је увијек кроз историју наш народ био најдостојанственији када је био најугњетаванији, те да код српског народа као код свих великих историјских народа степен достојанства расте сразмјерно степену угрожености. Као у гусларској пјесми, Женидба бега Љубовића, што је мећава била већа, то је вранцу све више надолазила снага да донесе Хајку до Алије.
Психолошка је потреба обесправљеног човјека, Србина у Црној Гори да се макар накратко усправи, да се осјети као личност вриједна поштовања, чак и херој у борби на смрт и тако макар на кратко ужива у илузији слободе. Због тога и тако импозантно дјелује заклетва хиљада вјерујућих Срба пред храмом у Подгорици да ће у складу са традицијом предака служити Богу а не мраку и смртним створовима. Митрополит Амфилохије им је нерјешива енигма, како је успио да вјеру и православље које су они сматрали затртим у Црној Гори поново васкрсне.
Недавно сам на интернету видио снимак који ме је обрадовао, пред храмом у Подгорици, отац држи дијете за руку, јасно се види како мали одгурну очеву руку и одјури да пољуби руку Митрополиту, видјели су то и они, због тога га мрзе колико га ми волимо.
За готово осам деценија тоталитарне, антисрпске власти у Црној Гори са константним притисцима да се Срби дехристијанизују, расрбе и убије у њима традиционално русофилство, свикли смо као народ да трпимо. Нормалан је и страх појединаца због свега преживљеног, али није нормална неорганизованост Срба у Црној Гори, толике грешке у бирању политичких представника и лидера, толики промашаји у политичком дјеловању.
Све то његошевски изгледа као по мраку жедног тумарање. Нема политичке свијести, јединства и програма дјеловања за свакога Србина у Црној Гори, са дефинисаним циљевима, методама и средствима за њихово остварење. Вође Срба и када се појаве изгледају јадно, уморно, уцијењено, бојажљиво, као да то чине послушнички, према некој невидљивој сили, која их је именовала и плаћа их за такво смарање. Нема ту жара борбе и знања за српске националне интересе, који су свакоме је јасно угрожени.
Брига о једнаким правима за Србе у Црној Гори није никакав српски национални егоизам. Судбина српског народа ће дефинитивно одредити и судбину Црне Горе, јер је српски народ у Црној Гори државотворно језгро и без њега никоме не може бити наметнута одговорност за очување државе. Тренутно стање сукобљености Срба и државе у Црној Гори је последица бољшевичког режима и историјске, националне свијести Срба који су директан и природни политички конкурент и непријатељ бољшевизму.
Ништа у Црној Гори тако ефикасно не разоткрива услужног полтрона режима као високоевропско ограђивање од свега што је српско. Када му та љуштура спадне, исплива халапљиви примитивац са провинцијско парохијалном свијешћу, који бјежи од себе и сам себе прогони и мучи. Као последица титоистичке, бољшевичке, антиродољубиве политике, вођене готово осам деценија у континуитету са стратегиом борбе против великодржавног српског шовинизма, који је по њима и по њих опаснији од буржоаског национализма, назире се још увијек код једног дијела српске интелигенције стид од свега што је српско.
Ако све ово знамо и разумијемо, схватићемо да задатак бољшевичке власти у Црој Гори није стварање бар формалне равноправности народа већ такве неравноправности која ће директно погодити " велику нацију", конкретно Србе и од њих узети права у корист мањих нација. Ово је толико очигледно ако се погледа кадровска листа владајуће структуре у Црној Гори у којој су несразмјерно свом укупном броју заступљени представници Бошњака, Албанаца и Хрвата на штету најбројнијег народа Срба, склоњених што даље од власти и државног апарата.
Као народ који је уз Русе био највећа жртва фашизма и комунизма, деведестих година смо се толико радовали паду диктаторског, комунистичког режима, доласку демократије и слободе да нам је промакла прво идеја а затим и оживљавање највеће лажи и подвале бољшевичког режима, црногорског патриотизма, који нема никаквог историјског нити политичког утемељења ни у једном народу или вјери у Црној Гори.
У заблуди да је комунизам мртав и да ће се бивша браћа вратити на "фабричка подешавања" , те одрећи заклетве Титу, комунизму и југословенству, нијесмо обраћали пажњу на то. Са садашњом временском дистанцом, јасно је да је то била наша наивност, јер припадност комунизму је стање свијести, а и савјести, јер су толико зла нанијели своме народу да ту није било повратка. Требало им је нешто ново, макар и лаж, да наставе даље.
Рјешење су нашли у црногорском патриотизму. Као што сто може стајати само на ногарима, тако и та велика лаж црногорски патриотизам може опстати само на новим лажима, те природно тражи нове лажи као држаче, у виду језика, културе, традиције, нове цркве.
Због тога услужни полтрони и плаћени лажови режима и те сурове лажи тумарају по прошлости тражећи обрасце да подупру ту лаж. Вјечна истина владике Рада да је вријеме мајсторско решето, недавно нам је открила да је не само комунистичка Црна Гора од 1945. године творевина руских бољшевика, већ и ова независна од 2006, коју је створила руска дубока комунистичка држава коју је Путин послао у илегалу.
Из страха за даљи бизнис и пословање, плашећи се Путина, нормално је да су помогли идеолошкој браћи у Црној Гори да се осамостале, за не дај Боже резервни положај за нови живот и бизнис, гдје би се осјећали као своји код својих.
Дукљанин Боро Криваокапић у емисији "Жива истина" пред учлањење ЦГ у НАТО 2016. (имате на интернету) искрено је признао циљеве тога сулудог потеза, против воље већинске Црне Горе. Јасно је рекао да црна Гора никада није могла да постоји без патрона, те да они не воле НАТО али им треба заштита, још је најавио да ће Србе у Црној Гори, када добију заштиту НАТО пакта третирати као пету колону, непријатеље, против којих су сва средства борбе дозвољена. Ваља послушати овај интервју.
Само су се прешли у процјенама, српска душа је велика енигма и не жали, када је то потребно, жртвовати себе на бранику Отаџбине и Слободе. Спремност на жртвовање је особина великих историјских народа. Непобједив је народ који у својој поезији, своме бићу има по Андрићу најнемогућије стихове као код Његоша "Нека буде шта бити не може", или по професору Ђурићу, најстрашније стихове у свјетској књижевности из Старца Вујадина "О синови, моји соколови", и најјезивије из Мојковачке битке, када човјек за којега су мислили да је мртав на Бадње вече прилази крвав ватри, са крвавом руком готово одсјеченом, баца крвави бадњак на ватру и почиње пјесму: Свани зоро, не сванула скоро, кад сванула не имала коме!
Због овога, историје, митова и постоје велики, непобједиви, историјски народи у које спадамо. Морамо одвојити елиту Срба у Црној Гори која ће нас повести и Црну Гору у слободу, доста нам је било ратничких елита, других нијесмо ни имали у историји. Надајмо се да ће зора слободе имати коме да сване у Црној Гори.
Циљ ми је да подстакнем на размишљање, нити да вежем, нити да дријешим!
(Аутор је професор историје)
