ПИШЕ: Драгутин Дашо Дурутовић, адвокат
Сјећам се добро својих суза, које су капале све до Пјешиваца, тамо гдје се већ указује манастир у оним гредама гдје сам престајао да плачем и молио се тихо у себи Светом Василију. Мајака се крстила и гледала у оне греде. Тако је изгледао мој одлазак из Никшића, сваки пут када сам се враћао за Бар.
Нисам можда никада ни отишао из њега, ето и данас се људи чуде како сам задржао тај препознатљиви говор након толико година.
Мој Никшић је кажу ових дана поприште, претворио се у поље на којем се воде борбе -локални избори за општинску скупштину. У околностима у којима живе други народи би се борба водила за неке локалне потрепштине и за листу која би најбоље пружила грађанима тога града живот достојан човјека у данима поодмаклог 21 вијека.
Како је код нас све другачије и како смо вјековима препознати као полигон на коме се ратује и Никшић се налази у правом рату око локалних избора. Укрстили су барјаке све могуће идеологије, сви покрети из прошлости , дошло је до уједињење онога што је тешко спаковати заједно,али ми смо земља и град чуда.
У овм граду, односно његовојј околини је сахрањиван Бог након другога рата, чак су и свештеника присили да му очита опијело. Јахали су свештенике и убијали, прогонили на сваки могући начин. Никшић након 76 пуних година колико су са њим владали комунисти, без обзира како су се они звали, облачили или представљали заслужује нову власт и ново рухо.
Препознатљив је то град, не само у бившој Југославији већ и шире. Ту је првенствено племе Никшићи чоји становници чине већину грађана, има их из Старе Црне Горе, Херцеговине,Бањана,Грахова, Пиве, Голије, Дробњака Ускока.
Као малог мајка ме једном повела у Билећу, на станици је сједио старац у народној ношњи, ја сам повикао, види мама Црногорац, а она је одговорила, сине то је Херцеговац, али то ти је потпуно исто. Иста ношња је била као наша - црногорска.
Ови избори се изгледа не воде за локални парламент и за добробит града и грађана ,опет су уплетена разна питања која немају везе са локалним изборима. Маше се разним заставама носе се слике разних људи који су скоро 100 година под земљом, окупили се на једном мјесту комунисти, партизани, десничари , тзв комите (неоправдано узимајући назив бораца против асутроугарске окупације), прим аут.
Кажу, узеће им се Никшић, посрбиће га Вучић, нестаће Црна Гора, те разне сличне удбашке глупости које ми заиста није јасно ко може да прогута. Знате ли колико Вучић мисли и колико га је брига за изборе у Никшићу. Не вјерујем ни да зна за њих.
Србија и Вучић имају доста свога јада и проблема да им на ум не падају наше размирице. Све и да немају, не вјерујем да би се мјешали нити имају никакав мотив за изборе у Никшићу. Неће Никшић ниђе, остаће ту ђе је на истој географској ширини и дужини.
Ови што су 76 година водили Никшић кажу да би опет, имају право да конкуришу, али доста је било. Да сте све позлатили ево скоро читав вијек.
Шта сте урадили од Никшића видљиво је голим оком. Сада лицемјерно и на најприземнији начин искоришћавате незнавен и острашћен свијет, палећи их на неке толико депласиране ствари о наводној угрожености државе, нације које заиста више не знам код кога могу да прођу.
Ви сте ти који су угрозили све, па и Никшић, град генијалних људи од спортиста, интелектуалаца, занатлија, гуслара , народних пјесника, град који је био понос Црне Горе, град гдје си са поносом могао да кажеш да си Никшићанин, чак су се књиге писале о разним занимљивим Никшићанима и то далеко од тога истог Никшића. Град лијепих сој дјевојака, свега онога што га је красило.
Није случајно краља Никола Петровић оставио опоруку да се сахрани у порти манастира који је и сам био ктитор.Жеља му је била да почива између Новака Рамова и Стојана Ковачевића, ето Црногорци му не испунише жељу , остао је на Цетињу да му гроб скрнаве они којима је титова шапка важнија од круне Милутинове и сабље Душанове којом се тај исти краљ Никола окитио .
Хтјели или не води се борба не само за локалне теме већ и борба између двије идеологије, два погледа на прошлост, садашњост и будуђност Никшића. Борба између Црне Горе и некаквог Монтенегра који је покушао последњих 25 година да се утемељи и сруши Црну Гору, онакву каква је она била вјековима.
Монтенегро који носи истовремено слике Крста Поповића, Љуба Чупића, Вита Николића, Миладина Шобића, Тита и Мила, те краља Николе и некакве измишљене заставе зелене боје које никада нису носили Зеленаши, већ је то продукт овог новог поимања Монтенегра. Какве везе имају ово људи један са другим, све су то различити идеолошки национални и сваки други елемен(а)т.
Не можете бити за Крста који је ратовао против Љуба, за Тита који је комуниста и који се борио против тога истога краља као аустроугарски каплар и који је републиканац и противник монархије и хришћанског поимања државе и устројства на челу са Божијим помазаником - монархом. На другој страни су вјерујем они који желе да врате Никшић себи, оном што је био и што јесте, понос Црне Горе и Херцеговине, јер знамо да је Никшић дуго припадао старој Херцеговини и ако се може рећи да постоји јединство простора људи, говора и обичаја то је Никшић са околним племенима и источна Херцеговина.
Незамислив је Никшић без старе црногорске тробојке и крсташа, без гусала, без народних пјесника, без манастира , без царева моста који сагради Руски цар чијим потомцима уведосмо санкције и обрукасмо се. Све да је претходна власт позлатила Никшић, а не га уништили дао непрепознатљивсти - доста је било.
Вријеме је да управљање тим градом преузме неко други. Па ако не буде ваљао мјењаћемо га. Доста је било ДПС-а и њихових дјела, свему долази крај политички па и њима. Није ми јасно како то не могу да виде. Нема више повратка на такав начин живота и рада, да вам држава буде средство за лично богаћење. Ова земља са оваквим ресурсима и са оволиком бројем становника, када би се сва та богатства подијелила равномјерно и праведно би била сигурно најбогатија у Европи.
Неко ће рећи са дам политики обојен и јесам,ко би могао данас да остане по страни да није забринут за будућност Никшића и Црне Горе. Шта ће бити након 14 марта, ништа биће 15 и надамо се нова власт која ће Никшић да подигне гдје је некада био.
Ја сам и даље у Никшићу, мислима, жељама, надом , тамо гдје сам се родио , у улици Баја Пивљанина и данас памтим сваки стих пјесме о Бају и Лиму када су спријечили Хамзу да одведе украдену невјесту из куће Јоковића.
Спријечите их и сада да украду будућност Никшићу. За будућност Никшића.
