Пупин - истински Христов војник (3): Пријатељ Вудроа

ПИШЕ: Драгиша Шоћ - хаџија

Михајло Пупин, вјерник и Србин без остатка цијелог живота је упорно радио, стварао и бринуо о својим научним радовима, али исто тако и о добробити свог народа.

Познато је да је још 1908. године послије анексије Босне и Херцеговине, лично организовао митинг Срба у Њујорку, гдје је у свом запаљивом, патриотском говору између осталог рекао: „Ми Срби у овој далекој туђини увјеравамо нашу браћу у Отаџбини, да смо и душом и тијелом са њима и да сва наша средства стоје на располагању нашем милом српству.“

Овај дио (као и још тога) је формулисан у Резолуцији која је том приликом донешена. У њој је посебно наглашена радост поводом проглашења савеза између Србије и Црне Горе. Са жељом да се више никад не раздвоје „ и да траје све док српства буде."

Поводом поновног враћања матици земљи Косова и Метохије, на прослави чувеног Видовдана 1913. године, будући да није могао бити присутан на стотине мјеста и са људима који су га звали на прославу широм Америке, написао је писмо у форми прогласа које је послао на све адресе са којих је био позван, у којем између осталог каже: “Помислите само да су Македонија и Стара Србија са свим српским задужбинама и светињама, поново у српским рукама.“

А завршава са : „Помисли само Србине, брате, да са твојом видовданском славом, слави опет српска вила свој повратак на Шар планину. “

Наравно, не заборавља да на крају овог својеврсног видовданског прогласа не напомене - да никако и никад не заборављају да је Андрија Сремац тај који повезује Србе из Америке са друштвом Народна одбрана из Београда и да преко њега пошаљу своју помоћ браћи која у новоослобођеним крајевима немају баш ништа и живе у тешкој биједи, потпуно малаксали у материјалном, духовном и насционалном смислу, те им треба много помоћи!

Исто тако поводом атентата у Сарајеву опомиње читав свијет, поготову америчке интелектуалце да се пред њиховим очима одвија последњи чин велике драме која је отпочела још 1908. године. Упозорава да ће  ћутање довести до велике катастрофе, али и  једнострано свођење кривице на атентатора.

У писму америчком конгргесу истиче да је Аустрија дрско пркосећи одлукама Берлинског конгреса  анектирала Босну и Херцеговину и забила немилосрдне канџе у незарасле ране измученог и напаћеног народа српског.

Потом наводи читав списак догађаја који су били претеча овој анексији и поставља питање: Зар је онда какво изненађење кад Србин услед оваквих ужасних околности, гори од жеље да се отцијепи од мрске Аустрије и сједини са својом браћом у Србији, Македонији и Црној Гори?

Не пропушта при томе навести за Србе  значајну паралелу: „Та дуго у Бечу припремана окупација, пала је на исти дан кад је на Косову пропала српска држава“.

Почетком Великог рата, лично је Црвеном крсту Београда упутио двадесет хиљада долара, са назнаком да ће за који дан послати још десет. У том периоду он је друговао са многим великим и значајним људима широм свијета, а посебно је било чувено његово пријатељство са Вудроу Вилсоном, предсједником Америке.

Помагао је и црногорској војсци, али о томе у следећем наставку...

(Наставља се)