Пупин - истински Христов војник (4): Помоћ у обнови цркве на Волујици
ПИШЕ: Драгиша Шоћ - хаџија
Намјера ми је била да у овом наставку мини - фељтона о Михајлу Пупину пишем о његовој енормној помоћи нашој војсци, али тако што бих писао о помоћи црногорској војсци и о томе приложио преписку са тадашњим министром - предсједником Петром Пламенцем. Објективни су разлози због којих ћу то ипак оставити за неку наредну прилику.
А сада, како сам и најавио, желим да се осврнем на неке занимљивости које се тичу Цркве Светог Илије, и о томе гдје је и како је помогао наречени Пупин.
Ради се о црквици на Волујици, да не буде нејасноћа.
Према предању црквицу је као и још неколико других, подигла Јелена Анђел, прозвана Анжујска, што је нека врста превода њеног имена на српски језик.
Подигнута је негдје на прелазу из 12-ог у 13 вијек. Ово изгледа могуће јер се и исто тако малена црквица Светог Марка у селу Турчини изнад Старог Бара исто везује за њено име.
Чудно, али истинито је да се данас та црквица налази на вакуфском имању и то на локалном гробљу муслимана. Изгледа анахроно, али је тако.
Исто тако за њено име се везује и манастир Марије Ратачке, али у енциклопедијама пише то само у назнакама, јер и даље званично важи да су је подигли Бенегдитинци, само је у загрди додато - Јелена Анжујска.
Ово добија на тежини ако се поуздано зна да је њен син краљ Милутин дао огромна средства да се манастир ојача и заштити од пирата и у то име Бенегдитинци су подигли у кругу манастира и једну мању цркву чији остаци и данас постоје. Опште је познато колико је цркава ова побожна жена подигла у Зети док је била њена краљица у име свога мужа, касније и сина, од Скадра, Свача, језера Шас до Улциња и околине Бара.
Исто тако је поуздано да је једнако помагала и римокатоличке и православне цркве и манастире.
Него, да се вратим суштини овог осврта.
Дакле, још 1926 године Друштво "Привредник" из Београда које заправо била хуманитарна фондација Михајла Пупина је на неки начин доставило, или уплатило новац за обнову цркве на Волујици.
У то вријеме предсједник Општине је био Крсто Јаблан, а парох Душан Вулићевић. Како су прилике биле јако тешке и народ се смео многим егзистенцијалним проблемима никако се није почињало са обновом. Овдје треба додати да су се, сасвим сигурно, и у вјековима који су претходили догађале обнове, али о томе се не зна ништа.
Када је 1930 године за предсједника Општине изабран мој ђед Ђуро Шоћ, почеле су се прилике у цијелој земљи, па и у Бару поправљати и то је условило покретање приче о обнови цркве.
У Бару је тада дошло до промјене пароха. Наиме, стари Душан Вулићевић је добио наследника у лику проте Павла Радуновића, који ће временом постати омиљена личност у граду. Душан је убрзо умро, а остали су поп Петар Хајдуковић и Блажо Станковић, који је убрзо скинуо мантију и постао судија за прекршаје. Тако да су остали само Павле и Петар. Симболично, мора се примијетити.
Два брата са пристана Вуко и Леко Булатовић, посебно су се ангажовали и уз пуну подршку Општине, која се тада налазила у Старом Бару успијевају окупити још људи који су својим ангажовањем прикупили још средстава да организују рад и на сваки начин помогну обнављање цркве. Како је заиста одзив био масован тако се и причало да је цркву обновио народ, али је неспорно да је гро новца обезбиједио Пупин.
Поставља се питање зашто се он одлучио да помогне баш ову цркву у Бару. Не знамо одговор на то питање поуздано, али имајући у виду да је овај српски геније био духовно веома утврђен, али и да је знао да многе ствари предвиди и препозна потенцијал у вези са својом науком, могуће да је мотив за помоћ лежао и у његовој намјери да подржи телеграф са Волујице према Италији. Додуше, помагао је и друге задужбине Немањића широм наших простора, као рецимо манастир Бања у Боки, тако да се мотив за помоћ можда може наћи и овдје, али поуздан одговор на ову "дилему" једноставно не постоји.
