ПОГЛЕД СА РУМИЈЕ: Србију би да сруше јер јој не опраштају успјехе на свим пољима
ПИШЕ: Мићо Лутовац
Ризикујем, знам, да ће се наћи нео ко ће рећи - "шта нас из Бара и Црне Горе брига за протесте у Србији", "то је њихов проблем", "имамо ми доста својих", и томе слично. Међутим, интересује нас и тиче нас се и те како. Интересује нас макар онолико колико нас је интересовало када нам је иста та Србија обилато (далеко више од свих осталих република СФРЈ и држава Европе и свијета заједно) помогла кад нас задесио розрни земљотрес априла 1979. године. Посебно ми у Бару не бисмо требали, и не бисмо смјели то никада да заборавимо. А тиче нас се и макар онолико колико сваког љета прижељкујемо да нам туристи из Србије дођу и напуне апартмане и плаже, потроше новац и тако нам олакшају живот. Нисмо тој Србији никада узвратили за љубав, хуманост и доброчинство. Никада! Јесу јунаци на Мојковцу. па нам се прашта.
Идеја за ове редове наишла је док сам се прије неки пењао на Румију, други пут у животу. Не знам зашто, али се изгледа са наше свете планине све око нас понајбоље види.
А видио сам да увијек када Србија стане на своје ноге, када почне да ниже резултате, када запослени осјете раст плата, када се отварају нова радна мјеста, а стране инвестиције пристижу — појави се нешто што покушава да то све сруши. Данас, под маском „студентског бунта“, пред нашим очима одиграва се перфидна операција чији је крајњи циљ: заустављање српског напретка и уништење стубова нације. Нимало случајно - образовање је прво на удару.
Образовање као мета
Стара стратегија позната свим структурама које су учествовале у обојеним револуцијама широм свијета гласи: „Ако желите уништити један народ — почните с образовањем.“ Уништите младе, будуће интелектуалце, инфицирајте их цинизмом, дефетизмом и лажним идеализмом, одузмите им вјеру, идентитет, понос, па на крају и земљу.
Студентски протести у Србији нису органски. Већина учесника не зна да су дио много шире, перфидно организоване игре у којој нису субјекти него алати. А иза свега стоје исти они центри који су деценијама покушавали да сломе кичму српском народу — да гс одвоје од Русије, отму Косово и Метохију, и увуку у колонијални статус без воље и гласа.
Срамотни напади на патријарха
Посебну забринутост изазивају све чешћи напади на духовне и националне ауторитете. Најнижи облик тог удара је вријеђање поглавара Српске православне цркве — човјека који је симбол слоге, смирености и саборности. Студенти који себи дају за право да патријарху пишу отворена писма недостојног садржаја, у којима му замјерају чак и састанак са предсједником Путином, не разумију ни историју ни будућност.
Јер баш на том састанку, руски патријарх Кирил је рекао оно што у Србији већина осјећа: да једино Срби и српска црква никада нису издали Русију. Ту реченицу треба урезати у свијест свима који се данас играју геополитичких линија, као да им је историјско сјећање избрисано. Онај ко нема поштовања према патријарху и традицији — неће имати поштовања ни према држави.
Шпијунажа на бициклу
Ништа биједније и јадније од тога да властиту земљу оптужујеш у иностранству. Такозвани „бициклисти“ који се возе до Стразбура, а сад најављују и до Брисела, у ствари нису активисти, већ гласници туђих интереса. Под маском бунта, они фактички пријављују Србију страним центрима моћи. Баш одатле њихови ментори и професори примају инструкције — да руше оно што Србија гради: стабилност, снажну спољну политику и економски суверенитет.
Срећа у несрећи је што знамо сви — исти су сценаристи и данас као 5.октобра 2000. године. Исто режирано, само са новим глумцима. Мада има међу њима и ветерана чија имена не бих потенцирао из хигијенских разлога, а добро су позната цјелокупној јавности.
Професорски кадар као инструмент
Дио академске елите који данас вуче конце протеста одавно је напустио научну мисију. То су људи који више припадају невладиној сцени него катедри. Обучавани на семинарима по Западу, финансирани од странаца, они од универзитета праве полигон за политичку обраду младих. Умјесто знања — идеологија издаје о деструкције. Умјесто националног духа — безлични глобализам.
Зашто сада?
Јер сада Србија једнако као и пред НАТО агресију 1999. године показује зубе. Не уводи санкције Русији. Не одриче се Републике Српске, инсистрира на Космету као њеном саставном и неотуживом дијелу, што ће и бити док буде свијета и вијека. Сарађује са Кином. Инвестира у инфраструктуру, смањује незапосленост, гради аутопутеве, фабрике, болнице. Има стабилну власт, коју предводи предсједник који је, свиђало се то некоме или не, гарант стабилности и државности, уз све замјерке које су се могу наћи.
Зато се удара тамо гдје је најосјетљивије — на младе. Јер ко овлада младима, тај овлада будућношћу.
И, на послетку: не треба Србији образовање као полигон за страну агенду. Треба јој знање, морал, и осјећај припадности. Не требају јој студенти који вријеђају своју вјеру и државу, већ они који ће бити поносни што припадају Србији. Не требају јој професори који издају, већ они који подижу. Универзитети морају поново постати мјеста истине, а не субверзије.
Ово је тренутак када се мора заштитити образовање као темељ свега. Јер кад изгубиш образовање — изгубио си будућност. Србија то не смије дозволити.
