Како владати у условима окупације - примјер Стефана Лазаревића (1)

ПИШЕ: Драгиша Шоћ, хаџија

Његош каже "Љуту траву на љуту рану", али историја као учитељица живота има одговоре на сва питања, поготову ако се довољно чита и учи.

Како нас сналази вријеме којему свака власт тешко и компликовано може наћи себе и пружити адекватна рјешења, можда се треба окренути историји. Ја сам ријешио да издвојим један примјер савршеног одговора власти, владаоца на најгоре историјско вријеме које је снашло Србију.

Можда, ко буде разумио и схватио - и све пребаци у данашње вријеме, постане бољи и прихватљивији владар или власт у овој, у сваком: економском моралном етичком и сваком другом погледу  - девастираној држави која се некад звала Црна Гора.

За примјер сам узео мог омиљеног владара Стефана Лазаревића који је са 16 година наслиједио оца Лазара послије тешког погибенија војске и државе на Косову пољу.

Надам се да ћу у неколико наставака написати довољно да овај свијетли примјер владаоца без мане и страха, али истовремено богобојажљивог и вјерног човјека и његов јасан и ничим помућен поглед у будућност Србије, може помоћи  како до перспективне будућности и да се дође.

Додуше, први услов је да будућност и слобода, просперитет народа којим владаш и руководиш СТВАРНО буду прва и сва остала брига владарева.

Није овај биједни остатак некада поносне и непокорне Црне Горе у горој ситуацији него Србија послије Косовске битке. Само су јој гори владари! Шпијуни хокштаплери, издајници свега и свачега су исти били тада као и сада, само што су ови јефтинији и биједно плаћени у односу како су оновремене силе - Турска, Маџарска, Аустрија, Ватикан..., плаћали њихове мутиводе и мутикаше.

Стефан је рођен 1377. године као прво дијете у кући Лазара и Милице. У то доба још увек су му прилике обећавале да ће бити добар и успјешан владар и изгледало је као што народ каже. Најтеже му се било родити....Тако је мислио и отац Лазар па му је и дао Титуларно име српских владара Стефан. Мајка Милица је је вукла племенито порекло Немањића, чиме је рођењем већ постао престолонаследник.

У то вријеме његов отац је био најмоћнији међу свом господом Српском. Чврстом руком је руководио и размицао границе своје државе. До тада Турци нису ни покушавали никве војне акције против србије, али у околним земљама су већ увелико харали, тако да се њихова сенка наткрила и над колевком тек рођеног Стефана. Поједине побједе српског оружја над Турцима у граничним и околним територијама давале су неку магловиту наду да се тај Отомански талас може зауставити. Још увијек су вјеровали да то јесте талас не схватајући да је цунами узимао залет. Коначно се тај цунами излио на Косово поље на Видовдан 1389. и развејао сваку наду да ће се моћи војнички побиједити. Тада бригу о Њему, млађем брату Вуку и сестри Оливери која једина до тада не беше удата, прузима бригу мајка Милица. На све то морала је мислити и на државу која је била пред биолошким нестанком.

У сваком случају најбољи су изгинули, рањени....Сама и немоћна суочена са сталним угарским нападима и пљачкањима који су нанели више штете немоћној Србији од Турака на Космету морала се приклонити јачем. Процијенила је да је то Турска. Због тога је прихватила вазални однос који је био тежак и изразито неповољан по Србију. Обавезала се да ће им плаћати прилично велик годишњи порез, давати помоћне трупе турској војсци и своју мезимицу Оливеру послати у Бајазитов харем.

То је за неко вријеме сачувало границе њене државе и дало билогији времена да мало поврати број ставника и да тек замомчени дјечаци израсту у храбре борце, што ће за коју годину добро помоћи Стефану.

Поново истичем да су угарске пљачкашке хорде из године у годину и даље упадале са великом оружаном силом и харале по цијелој Србији. Милица је колико је било могуће избјегавала отворене сукобе и велике битке штедећи људе и покушавајући сачувати их за доба кад се поново сакупи довољан број младих, срчаних и храбрих људи па да им се отворено супростави. Остаје и њен неразјашњен и историји нејасан став са својим зетом Вуком Бранковићем који се са Косова Поља повукао и готово у потпуности сачувао не баш малу војну силу коју је у својим подручјима имао. Има историчара који вјерују да је то дио договора њега и Лазар који је то захтијевао да би се сачувала земља уколико он погине.

У таквим очајним временима Стефан је готово преко ноћи сазрео. У околностима свеприсутног крвавог насиља, општег страха, стасавао је у младића и спремао се да преузме обавезе и одговорности које подразумијевају далеко старије искусније и образованије од њега. Једноставно, све је то било апсолутно непримјерено једном тек дозрелом момчићу. Морао се челичити, иако је рођењем добио склоности ка умјетности, писању, култури...

То ће му постати усуд који ће га пратити дом краја, али и створити од њега врхунског ритера тог времена који ће подједнако цијенити и перо ми мач, и вјеру и силу. У првим годинама премлади Стефан није пратио султана у његовим војним походима, али је имао мучну дужност да своју сестру Оливеру допрати до султанова харема у Бурси. Бајазитова агресивност према непријатељима и велики успјеси на бојном пољу, као и сурово кажњавање свих за које би он помислио да су га издали, или чак да се нису довољно залагали, увјерили су младог Лазаревог сина да је лојалност Бајазиту једина могућност опстанка српске националне есенције...

(Наставља се)

(Аутор је учитељ историје у пензији)