Србија и Израел: Политика интереса, а не емоција

ПИШЕ: Драгослав Бокан, редитељ

Мно­го се пи­ше и го­во­ри о ско­ра­шњим при­ме­ри­ма при­бли­жа­ва­ња Ср­би­је Изра­е­лу. И, на­жа­лост, пре­те­жно се (пре)оштро и злу­ра­до кри­ти­ку­је ово ак­ту­ел­но при­бли­жа­ва­ње на­ше две зе­мље: кон­крет­но Ву­чи­ћа и Не­тан­ја­хуа.

Па се по­ми­њу оп­ту­жбе јед­ног де­ла за­пад­них ле­ви­ча­ра (фи­нан­си­ра­них, пре­те­жно, од ми­ли­јар­де­ра по­пут Со­ро­са) да је изра­ел­ска вла­да – „де­сни­чар­ска”, а ци­вил­не жр­тве у по­ја­су Га­зе – „при­мер ге­но­ци­да” за ко­ји су од­го­вор­ни ис­кљу­чи­во Бен­ја­мин Не­тан­ја­ху и круг ње­му нај­бли­жих са­рад­ни­ка.

Кри­ви­ца Ха­ма­са и оних ко­ји су га по­ма­га­ли и по­др­жа­ва­ли за рат на Бли­ском ис­то­ку у овом мо­де­лу јав­ног су­да уоп­ште се не по­ми­ње. Или се ре­ла­ти­ви­зу­је и ми­ни­ма­ли­зу­је, на очи­гле­дан и бе­сра­ман на­чин.

Главни грех Александра Вучића није у ономе што је урадио, већ у ономе што није хтео да буде

Не­ћу пре­ви­ше вре­ме­на тро­ши­ти да на­гла­сим шта све Ср­би­ја до­би­ја (а тек шта по­тен­ци­јал­но мо­же да до­би­је) ова­квим при­бли­жа­ва­њем, па ћу по­ме­ну­ти са­мо да та­ко прак­тич­но оства­ру­је­мо нај­бо­љу мо­гу­ћу по­др­шку у ди­ја­ло­гу са моћ­ном Аме­ри­ком и у ве­зи са ста­ту­сом Ко­со­ва и Ме­то­хи­је и кад је реч о суд­би­ни Ре­пу­бли­ке Срп­ске (о трет­ма­ну „де­ша­ва­ња у Сре­бре­ни­ци” да и не го­во­ри­мо).

Ма­ло ли је?

Та­ко не­че­му смо већ при­су­ство­ва­ли, на­жа­лост, кад је реч о из­дај­нич­ком пе­то­ко­ло­на­шком за­у­ста­вља­њу град­ње Трам­по­ве ку­ле у цен­тру Бе­о­гра­да и за­у­ста­вља­њу нео­че­ки­ва­ног сна­же­ња на­ших ве­за с вла­шћу у Ва­шинг­то­ну.

Та упор­на без­об­зир­ност и ге­о­по­ли­тич­ко сле­пи­ло по­ти­чу од ов­да­шњег упор­ног ин­си­сти­ра­ња на (ла­жној) „објек­тив­но­сти” на­ше чар­шиј­ске па­три­от­ске јав­но­сти и ње­ног ап­стракт­ног са­о­се­ћа­ња са „жр­тва­ма им­пе­ри­ја­ли­стич­ке агре­си­је”, без трун­ке ем­па­ти­је пре­ма ре­ал­ним на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма Ср­би­је и чи­та­вог срп­ског на­ро­да.

Па се та­ко опет игра­мо оне смр­то­но­сне мар­тов­ске игри­це („Бо­ље гроб не­го роб”), ко­ја нас је ко­шта­ла ви­ше од ми­ли­он жи­во­та са­мо у Дру­гом свет­ском ра­ту.

То глу­пи­ча­сто бе­жа­ње од ре­ал­но­сти ка ад­ми­ни­стра­тив­ним и мо­ра­ли­стич­ким фи­не­са­ма ква­зи­о­бјек­тив­ног и псе­у­до­и­де­а­ли­стич­ког при­сту­па соп­стве­ној суд­би­ни, сва­ки пут нас из­но­ва коб­но над­но­си над про­ва­ли­ју ко­нач­не и трај­не про­па­сти (па и бри­са­ња с исто­риј­ске ма­пе).

Па је, ето, вре­ме и при­ли­ка да то ма­кар овог пу­та из­бег­не­мо, да Ср­би­ја не би ста­ла (ка­ко то јав­но при­жељ­ку­ју на­ши уну­тра­шњи не­при­ја­те­љи), па за­тим и не­ста­ла. Не на пар ве­ко­ва, као не­кад, већ за­у­век…

Под­се­ти­мо се, Изра­ел се пр­ви пут на­ла­зи на оп­ту­же­нич­кој клу­пи ве­ћег де­ла За­па­да, истог оног ко­ји нас је за­си­пао, на­из­ме­нич­но, кле­ве­та­ма и бом­ба­ма у ра­зним си­ту­а­ци­ја­ма то­ком по­след­њих 85 го­ди­на. И ви­ше се ни­ко не гу­ра за дру­же­ње и са­рад­њу с овом нео­бич­ном др­жа­вом, ма­лим и пр­ко­сним остр­вом усред пре­те­ћег исла­ми­стич­ког, арап­ског оке­а­на.

Ми­ло­рад До­дик је пре не­ког вре­ме­на осе­тио при­ли­ку и тре­ну­так за но­ви та­лас са­рад­ње с изра­ел­ским зва­нич­ни­ци­ма (за­по­че­те то­ком ра­та за оп­ста­нак Ср­ба на овим про­сто­ри­ма), а са­да је и Ср­би­ја сме­ло кре­ну­ла у истом сме­ру, и то ко­ра­ци­ма од се­дам ми­ља. И кад је реч о на­о­ру­жа­њу и без­бед­но­сној са­рад­њи, и кад је реч о ви­со­кој тех­но­ло­ги­ји и ме­то­да­ма при­вред­не об­но­ве и ја­ча­ња, и кад је у пи­та­њу ин­си­сти­ра­ње на па­три­от­ском ме­то­ду у про­све­ти и кул­тур­ној по­ли­ти­ци зе­мље, и кад је реч о укуп­ном са­ве­зни­штву по ра­зним осно­ва­ма из­ме­ђу му­че­нич­ких жр­та­ва Хо­ло­ка­у­ста и ср­би­ци­да у ге­но­цид­ном мах­ни­та­њу Не­мач­ке и ње­них са­ве­зни­ка у по­след­њем свет­ском ра­ту… ми смо на­про­сто иде­ал­ни парт­не­ри и по­жељ­ни са­ве­зни­ци, ка­ко са­да, та­ко и у бу­дућ­но­сти.

До­вољ­но је са­мо да пре­ста­не­мо да се по­на­ша­мо као (ле­ви­чар­ска) „прин­це­за на зр­ну гра­шка” и да, уме­сто при­че о то­ме „ко је за шта крив у свет­ској по­ли­ти­ци”, поч­не­мо да раз­ми­шља­мо ло­ги­ком „шта је до­бро за Ср­би­ју и срп­ски на­род”, ло­ги­ком на­ших на­ци­о­нал­них и др­жав­них ин­те­ре­са. И од­мах ће нам све би­ти ја­сно, до по­след­њег де­та­ља и нај­ма­ње сит­ни­це.

(Политика)