ПИШЕ: Хафиз Харис еф. Калач
О, ви скрушене вјернице, Аллахове врле ропкиње, плач се Ваш диљем дуњалука чуо, силом својом небо дотакнуо!
О, колико мале дјеце, све једно крај другог невино, заувијек заспало!
Стид ме је рећи за смрт мог дјетета Сухејла и бол за њим пред смрћу толико дјеце и болом њихових родитеља…
Стидим се пред Господаром свих свјетова, јер не могу ништа да учиним! Довим за милост и помоћ Његову, јер Он је уз свој народ који носи тешку судбину!
Стидим се пред мајкама Газе своје немоћи! Пред њима којима рат одузима дјецу невину.
Како ће се смирити срца вјерничка кад у часу породице палестинске нестају!
Стид ме је топле постеље и топле хране, свег мира који имамо.
Хладноћа, глад и неизвјесност немилосрдно бију по крхким тијелима. Немају кад да се питају гдје су њихова муслиманска браћа да им се одазову. Гледају се, гледају што дуже јер се не зна ко сутра неће претећи.
Тражим од вас мајки, чеда и браће, халала што немам начина, снаге да вам се одазовем и вашим тијелима бранитељ будем.
Халалите што су нам срца у дуњалук заљубљена и презиром за смрт испуњена!
Аллаху мој, Аллаху наш, уздигни Своје страдале робове. Помози. Опрости.
Ја тугу своју и јад свој пред Тобом, Господару, износим!
