Стрпљење, државничка храброст и лекција коју би Црна Гора требало да научи

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Политика није умјетност да вас сви воле. Политика је умјетност да у најтежим временима заштитите интересе свог народа и државе, чак и онда када сте изложени притисцима, пријетњама, уцјенама и непрестаним прогнозама да ћете пропасти ако не послушате моћније од себе.

Управо због тога су ријечи предсједника Србије Александра Вучића, да је Србија издржала четири и по године притисака због одбијања да уведе санкције Русији, много више од још једне политичке изјаве. То је свједочанство једног времена у којем су многи вјеровали да мала држава нема право на сопствени став.

Од првог дана су стизале поруке да Србија мора да се приклони већини. Говорили су да нема избора. Говорили су да ће економски пропасти. Говорили су да ће бити изолована. Говорили су да ће платити високу цијену.

Четири и по године касније, Србија постоји, развија се, гради путеве, фабрике, болнице и школе, чува своје односе и са Истоком и са Западом и наставља да доноси одлуке у Београду, а не у туђим престоницама.

Зато је тешко не осјетити поштовање према политици која је имала снаге да издржи оно што би многе друге власти сломило већ након првог озбиљнијег притиска.

Посебно је занимљиво посматрати све то из Црне Горе.

Јер ако постоји земља која би требало пажљиво да анализира српско искуство, онда је то управо Црна Гора.

Деценијама нам је говорено да нема алтернативе. Да морамо беспоговорно прихватати све што долази са одређених адреса. Да се пријатељства стара вијековима морају жртвовати због обећања о некој бољој будућности. Да су традиција, историјско памћење и духовне везе препрека модерности.

Тако смо дошли до тога да је Црна Гора признала једнострано проглашену независност Косова и Метохије, иако је огроман дио народа био против такве одлуке.

Тако смо дошли до тога да је Црна Гора уводила санкције Русији, држави са којом су генерације наших предака градиле односе засноване на блискости, заједничкој вјери и међусобном поштовању.

Тако смо дошли до тога да се готово сваки спољнополитички потез правдао реченицом да „то од нас траже“.

А када политика почне да се заснива на томе шта други траже, а не шта је добро за сопствени народ, онда престаје да буде самостална политика.

Управо ту лежи разлика коју многи данас виде између Београда и Подгорице.

Србија је показала да је могуће слушати друге, разговарати са свима, сарађивати са свима, али ипак задржати право да коначну одлуку донесете сами.

То није питање Истока или Запада.

То је питање државног достојанства.

Наравно, свако има право на своје виђење Русије, Европске уније или свјетске политике. Али је немогуће игнорисати чињеницу да је Москва за велики дио српског народа остала симбол отпора политици двоструких стандарда која је често примјењивана према Србији.

За многе људе Русија представља савезника који није признао независност Косова и Метохије, који досљедно подржава територијални интегритет Србије у Уједињеним нацијама и који није учествовао у одлукама које су оставиле дубоке посљедице по српски народ.

Због тога није тешко разумјети зашто је велики број грађана Србије подржао одлуку да се не руше односи са Москвом.

Вучић је, свиђало се то некоме или не, препознао то расположење и имао довољно политичке храбрости да га брани онда када је то било најтеже.

Данас, када и сама Европа пролази кроз озбиљне политичке, економске и безбједносне изазове, све је више оних који постављају питање да ли су неке одлуке које су представљане као једине могуће заиста биле једине могуће.

Зато је можда највећа поука цијеле ове приче једноставна.

Народи који лако одустану од својих интереса ријетко добијају поштовање.

Народи који су спремни да издрже притиске и да бране своје ставове, чак и када су у мањини, барем задржавају право да сами одлучују о својој судбини.

А управо је то, чини се, порука коју је Србија послала посљедњих година.

Не да буде против било кога.

Већ да буде своја.

И можда је баш у томе разлог што се данас, након свих притисака и предвиђања, о тој политици говори са далеко више поштовања него што су многи очекивали када је све почело.