ПИШЕ: Јован Пламенац
СПЦ нема званични став о вантјелесној оплодњи. У том вакууму, у њеном клиру неформално је превладао став да је, по снисходљивости, допуштено православном хришћанину ући у процес ВТО, али само под одређеним условима. Основни услов је да буде зачето само онолико ембриона колико ће бити усађено у материцу
..........
Вантјелесна, потпомогнута оплодња (ин витро фертилизација) уведена је у медицинску праксу крајем двадесетог вијека. Овај начин зачињања човјека наука је здушно прихватила и све вријеме предано ради на његовом усавршавању. Он је укријепљен и идеолошки и пропагандно, тако да данас у свијету влада општа представа да је вантјелесна оплодња благодет напретка науке и, уопште, цивилизације.
Вјерске групације дуже традиције немају у својим базичним учењима конкретног става о вантјелесној оплодњи. Сасвим разумљиво, јер чак ни назнака те могућности није било такорећи доскора. На ту могућност, не на научни него на литерални начин, 1932. године указао је енглески писац Олдос Хаксли, објављивањем дистопијског романа „Врли нови свијет“. И, непун вијек касније, у медицинској пракси имамо свеприсутну и многохваљену оплодњу људи ван тијела. Штовише, додуше још увијек стидљиво, у развоју репродуктивних технологија назире се креирање људи и њихово узрастање у фази фетуса у вјештачким материцама.
Након почетног несналажења, вјерске групације су до данас прилично јасно дефинисале ставове о вантјелесној оплодњи, као и другим биоетичким питањима, који нијесу увијек унисони унутар једне групације. Јудаизам, будизам и хиндуизам прихватају медицински потпомогнуту оплодњу у већини њених облика, такође и протестанти (укључујући и англиканце), коптски хришћани и муслимани сунити, с тим што они не прихватају донирање „репродуктивног материјала“ (гамета) или ембриона, као ни многи ортодоксни Јевреји. Муслимани шиити прихватају и донацију гамета…
Римокатоличка црква не прихвата медицински потпомогнуту оплодњу ни у којем њеном облику. Тај став озваничен је у документу из 1987. године, „Donum Vitae“ („Дар живота“) који је објавила Конгрегација за науку вјере, под префектуром кардинала Јозефа Рацингера, будућег папе Бенедикта XVI. Римокатоличка црква не прихвата вантјелесну оплодњу јер се на тај начин нарушава достојанство ембриона, одваја зачеће од полног чина супружника и прокреација (зачињање и рађање човјека) ставља под људску техничку контролу умјесто под Божју промисао. Основна порука документа „Donum Vitae“ је: „Људски живот мора бити зачет у чину брачне љубави, а не у лабораторији“.
Однос вјерских групација према вантјелесној оплодњи добрим дијелом одређен је њиховим учењем о почетку човјековог живота, о чему смо опширно писали у „Печату“ број 850, од 4. априла ове године (https://www.pecat.co.rs/.../nebo-i-podnebesje-kada...), али и теолошким промишљањима и извођењем закључака из одабраних премиса, који могу бити како индивидуални тако и униформни. Одабир премиса обично је диктиран односом према зачетом а нерођеном човјеку, који је уобличен врједносним судовима који произлазе из повјерења у науку, али и идеолошким одређењима – рјечју, општом представом о вантјелесној оплодњи.
Бурна расправа о ВТО у русков друштву и Цркви
Православне помјесне цркве, генерално, не прихватају вантјелесну оплодњу у свим њеним облицима осим да буде зачето онолико ембриона колико ће бити унијето у материцу. Дакле, вантјелесна оплодња унутар брачне заједнице, гаметима супружника, у којој неће бити вишка ембриона. Оне се залажу првенствено за лијечење неплодности и када оно није успјешно препоручују усвајање дјеце.
Руска православна црква је 2000. године усвојила документ „Основи друштвеног концепта Руске православне цркве“, који је значио и њен званични став о биоетичким питањима, међу којима и о вантјелесној оплодњи. Двије године касније, 2002, Комисија за биоетику Светог синода Грчке православне цркве издала је саопштење у којем се каже да би Црква, по икономији (снисходљивости) „могла да прихвати такозвану хомологну оплодњу, за пар који се сматра ‘једним тијелом’ које је болесно“, уз оплодњу „само онолико ембриона колико ће бити имплантирано“.
Црквено-јавни савјет за биомедицинску етику Московске патријаршије Руске православне цркве 2010. године усвојио је Изјаву „Хришћански однос према вантјелесној оплодњи“ у којој подсјећа на документ из 2000. године у којем се говори о моралној неприхватљивости свих врста вантјелесне оплодње које подразумевају „набавку, очување и намјерно уништавање ‘вишка’ ембриона“ и потом додаје свој став: „Основа за такву оцјену односи се и на такозвани ‘меки’ облик вантјелесне оплодње, када се у лабораторијским условима зачне ограничени број ембриона (на примјер, два-три), онолико колико ће бити унијето у материцу жене“.
У Изјави се, даље, каже да се „при природном зачећу дешава оно што не зависи од човјека и што он не зна, док се при вантјелесној оплодњи смрт људских ембриона од почетка допушта. Увођење два или три ембриона у организам жене подразумијева да ће један од њих погинути. Чак и ако претпоставимо да ће развој потпомогнутих репродуктивних технологија повећати вјероватноћу имплантације ембриона у зид материце до 99 одсто, ни тада се никоме не може признати морално право да ризикује чак и при 1 одсто вјероватноће смрти ембриона.“
Закључак Савјета је да „коришћење вантјелесне оплодње у свим њеним варијацијама са хришћанске тачке гледишта представља гријех и стога је недопустиво.“
Комисија за богословље и богословско образовање Руске православне цркве 2021. године је припремила нацрт документа „Етички проблеми у вези са методом вантјелесне оплодње“, у којем се указује на могућности вантјелесне оплодње уз искључење вишка, замрзавања и редукције ембриона, те донације гамета и преимплантационе дијагностике, а одлука о њеној примјени препушта се нахођењу духовника.
Комисија је указала и да „тренутно постоји неслагање у црквеној заједници у вези са примјеном вантелесне оплодње. Дио свештенства и медицинских стручњака суштински се противе ВТО у било ком облику. Други тврде да би општа забрана вантјелесне оплодње за православне хришћане без дјеце значила лишавање могућности да искусе радост родитељства.“ Такође, указала је и на више ставова противника ВТО, међу којима и да је „разматрање тајне зачећа дјетета ван благословене брачне заједнице неприхватљиво и искривљује њен хришћански лик“, те да „медицинске технологије нијесу способне да замијене физичко, ментално и духовно јединство мужа и жене, које им је Бог дао у светој тајни брака“ и да „сваки покушај стварања вјештачког окружења и вјештачких механизама у било ком облику сматрају понижавањем достојанства људске личности и гријехом“.
Овај Нацрт прослијеђен је епархијама Руске православне цркве на разматрање и јавну расправу. Тако је отворена бурна расправа о вантјелесној оплодњи, и у Цркви и у руском друштву, па Нацрт није ни разматран на Архијерејском сабору Руске православне цркве.
Свети синод Руске православне цркве 2021. године основао је Синодалну комисију за биоетику и при том укинуо Црквено-јавни савјет за биомедицинску етику.
СПЦ без званичног става
Према пописима становништва 2022. године у Србији се преко 80 одсто становника изјаснило да су православни хришћани, а у Црној Гори преко 70 одсто. Нема јавно доступних података, а сасвим је извјесно да и не постоје, колико парова који су склопили брак у Српској православној цркви је укључено у процес вантјелесне оплодње. Свештеничко искуство свједочи да је ријеч о великом броју, свакако више хиљада годишње.
Српска православна црква нема званични став о актуелним биоетичким питањима, дакле ни о вантјелесној оплодњи. У том вакууму, вјероватно по угледу на став из синодског документа Грчке православне цркве, неформално се формирао преовладавајући став у клиру СПЦ да је, по икономији, по снисходљивости, допуштено православном хришћанину ући у процес вантјелесне оплодње, али само под одређеним условима. Основни услов је да буде зачето само онолико ембриона колико ће бити усађено у материцу.
Вантјелесна оплодња има своје у јавном дискурсу свијетло, чак блиставо лице, и испод радара човјекове перцепције стварности мрачно наличје. О томе смо опширно писали у „Печату“ број 852, од 11. априла ове године (https://www.pecat.co.rs/.../nebo-i-podnebesje-nalicje...).
Без дубљег сагледавања што се у том процесу догађа, поводећи се за научним ставовима, у које су укључени и теолошки, а не са повјерењем у Творца, свештеници Српске православне цркве, „шаком и капом“, дијеле благослове за одлазак на вантјелесну оплодњу брачним паровима који им га затраже.
Један, изузетно популаран на друштвеним мрежама, чак каже: „Оставите се приче да вантелесна оплодња није благословена и тако даље. Ако мене питате, СПЦ се није огласила да ли је благословена, али ја благословим свима како год знају и умеју да дођу до своје деце.“
Поуздање у науку је поуздање у човјека. О разумности поуздања у науку безброј је свједочанства. На примјер, Аристотелов став о спонтаном настајању живих бића, да црви, инсекти, јегуље и жабе настају из стрвина, односно муља, као научан одржао се преко двије хиљаде и двјеста година. Иако је италијански љекар Франциско Реди 1668. године експериментално доказао да муве настају у трулом месу само ако су друге муве у њега положиле своја јаја, Аристотелова теорија у науци се одржала све до 1861. године, када је Луј Пастер коначно оповргао. Или, када је Марија Кири открила уранијум, правили су помаде у које су га додавали. Такву помаду користили су за дуговјечност и сматрали су је благодаћу науке.
Па зар управо чињеница да наука напредује не свједочи њено несавршенство. Повјерење у човјеково несавршенство неповјерење је у Божије савршенство.
Бог као дежурни кривац
Вантјелесна оплодња за посљедицу има несагледив број умрлих људи у најранијој фази свог живота, па и онда када се зачне само онолико ембриона колико ће их бити унијето у материцу, што је могуће интрацитоплазматском инјекцијом сперматозоида.
Благосиљање вантјелесне оплодње под било којим условима отвара низ питања, етичких и духовних.
У случају зачињања онолико ембриона колико ће их бити усађено у материцу, јајну ћелију која ће бити оплођена када је хормонском стимулацијом ослобођено више њих, а свакако сперматозоид којим ће она бити оплођена бира ембриолог. Дакле, то чини човјек а не Творац по чијем Промислу се сперматозоид и јајна ћелија спајају приликом природног зачећа. Управо ембриолог по свом нахођењу бира који ембрион ће, када их бива више зачето, бити усађен у материцу и тако добити прилику да буде рођен.
Својим благословом свештеник учествује у одабиру гамета за оплодњу мимо Творца, па и помору људи у њиховој најранијој фази живота до којег долази због уплитања створеног у надлежност Створитеља, који се умножава тим више што је благослов мање услован.
Ово снисхођење рођеном на рачун нерођеног, снисхођење потреби за родитељством онога чију патњу свештеник види, на рачун живота оног којег не види, бива правдано немогућношћу стварања човјека без интервенције Творца, па ни при вантјелесној оплодњи. Живот човјеку може дати искључиво Творац. И зашто би Он то учинио у процесу вантјелесне оплодње, ако није по Његовој вољи?
Научници су 2003. године створили прву стабилну људско-животињску химеру тако што су људске ћелије спојили са јајним ћелијама зечева, затим 2017. године ембрион који садржи људске и свињске ћелије, 2018. ембрион са људским и мајмунским ћелијама, 2021. са људским и овчијим ћелијама… Да ли су и ови ембриони добили живот по Божијој вољи? Да ли су по Божијој вољи јапански научници 2023. године створили мишеве од ћелија два мужјака, када је од 630 ембриона рођено седам мишева који су израсли у здраве и плодне одрасле јединке?
Да ли је Божија воља да, рецимо, од вантјелесно зачетих 15 ембриона једног пара људи, мушкарца и жене, па били они и црквено вјенчани, 14 умре да би један био рођен? Да ли је успјешност вантјелесне оплодње зависи од Његове воље? Да ли је и успјешност дјејства атомске бомбе ствар Божије воље? Или је то, као и у случају људско-животињских химера, Божије допуштење безумном човјеку?
Изазвао сам судар у саобраћају, напио се и оклизнуо низ степенице, закаснио на воз, пао на испиту… Божија воља. У уобичајеном поимању вјере, Бог је дежурни кривац Васељене.
Умру нерођена дјеца у вантјелесној оплодњи. Па шта! Умру и приликом спонтаног побачаја. Али, умру и рођена дјеца. Када њихова смрт није посљедице људске интервенције, онда је то несрећан случај. Као и спонтани побачај. Али ако смрт рођене дјеце јесте посљедица човјекове интервенције, онда је предмет кривичног законодавства. Смрт мноштва дјеце у вантјелесној оплодњи није предмет кривичног законодавства. Није зато што је рођени човјек тако одлучио.
О димензији неразумијевања посљедица вантјелесне оплодње у Српској православној цркви најувјерљивије свједочи податак да једна црква у Београду спрат свог парохијског дома рентира Специјалној гинеколошкој болници која ту врши вантјелесну оплодњу.
Гријех на гријех
Разумљива је, и оправдана, човјекова потреба за потомством. Али није разумно добијати дјецу по цијену живота њихове браће и сестара. Умјесто благослова да иду на вантјелесну оплодњу, свештеник је дужан да онима који му се тим послом обрате пружи потпуну информацију што се у том процесу догађа, да је сасвим извјесно да ће, поред дјеце која ће можда бити рођена, добити и дјецу која ће умријети, коју неће видјети, чији број вјероватно неће ни знати. Да би то свештеник могао да каже онима који су му затражили благослов да иду на вантјелесну оплодњу, потребно је да он зна што се догађа у том просецу. А да би он знао што се догађа у том процесу, потребно је да хоће то да зна.
Не пише у Светом писму „прије него те саздах у епрувети“, него: „Прије него те саздах у утроби, знах те…“ (Јеремија 1, 5). И не пише „који је мене створио у лабораторијској посуди, него: „Који је мене створио у утроби…“ (Јов 31, 15).
Незнање о учињеном гријеху човјека од њега не ослобађа.
Љекар над љекарима трогодишње проповиједање Свог учења започео је ријечима „Покајте се“, истим ријечима којима је Претеча Јован на Јордану припремао народ за Његов долазак. Покајање није исказ. Покајање је дјело. Примјер покајања, као из житија светих, је покајање гинеколога др Стојана Адашевића који је, како је сам говорио, абортусима убио град величине Смедерева. Када је, добивши ултразвучни уређај, спознао да су га на Медицинском факултету у Београду педесетих година прошлог вијека криво учили да је „дете живо тек са првим плачем“, да је „пре тога оно само орган мајке“, престао је да ради абортусе и пошао је Србијом, Црном Гором и Босном и Херцеговином да проповиједа свој страшни гријех.
Бог је човјека створио као слободно биће. То није социјална слобода. То је личносна слобода.
Од Бога је човјеку слободно све чинити, али му није све на корист, како то каже апостол Павле. Тако је човјек, као личносно биће, слободан и гријешити и не гријешити, па и самог Бога мрзјети или вољети. Човјек је слободан и дјецу добијати онако како га Бог учи, али и како га учи човјек који је умислио да му припадају Божије надлежности.
Општа представа је да је напретком медицине у данашње вријеме умногоме смањена смртност дјеце. Истина је супротна: напретком медицине у непојмљивим размјерама је повећана смртност дјеце. Јесте смањена смртност рођене дјеце, али је далеко више повећана смртност нерођене.
Чак и многи православни проповједници, који знају да човјеков живот почиње зачећем, човјека у почетној фази његовог живота називају „потенцијалном дјецом“, или „животом“. Ембрион им није човјек, него „живот“. Као и биљка, на примјер.
Гријех усмрћења нерођене дјеце, абортусима, тзв. контрацептивним средствима или вантјелесном оплодњом, свеједно, узраста његовим игнорисањем. Заборавити дјецу која су животно страдала у свом пренаталном добу, и када се то догоди због болести или несрећним случајем а посебно када се догоди човјековом интервенцијом, је гријех на гријех.
Извор: "Печат"
