Piše:
"Велесова књига" је књига највјеродостојнији, најсигурнији и необориви доказ дуготрајног трајања Срба на свим етнолошким подручјима њиховог постојања.
Ова књига је аутентични зборник религиозних текстова о древним српским боговима, вјерским обичајима, као и о извјесним, необоривим историјским и географским подацима.
Ту су описани српски обичаји, свакодневни живот, али и древна божанства.
Ова књига даје потпуну и јасну слику живота у древној српској цивилизацији на евро-азијским пространствима.
Захваљујући понекад чудним, понекад срећним околностима књига је у потпуности сачувана и никад нико није успио да је преради, допуни, измијени и сл.
Чак ни вишемиленијумски додир са другим цивилизацијама није утицао на ову књигу. Зато ова "књига" и јесте јединствени докуменат и све наведено у њој представља аксиоматске истине, а написана је у првој половини миленијума прије нове ере и првом миленијуму нове ере.
Написана је Србицом и садржи 42. брезове дашчице исписане са обије стране. За њу се каже да је Света књига јер доноси много података и докумената из периода Античке Европе и Азије.
Посебна јој је вриједност то што аутори користе у њој само чињенице, а не митове и легенде.
Помињу они ратове Срба са Грцима, Римљанима, Персијанцима, Германима, Хунима, Аварима, Хазарима и осталим, али у исто вријеме не изостављају ни међусобне неслоге, трвења и сукобе које су непријатељи вјешто користили.
Посебно је вриједно што у њој аутори истичу високе етичке вриједности древне српске цивилизације, при чемо видљиво инсистирају на непостојање робовласништва, а истичу Саборну деморатију, која јесте почивала на институцији Сабора.
Дивљења је вриједно за то вријеме, савршено календарско-астрономско знање, јер тачно прецизирају циклусе везане за сунце, мјесец, планете и звијезде. То није била никаква произвољност или машта већ апсолутно научно знање, што у крајњем потврђују и друге цивилизације које су то преузимале и користиле у сопственим цивилизацијама.
У употреби је била соларна година са дванаест мјесеци. Такав календар базирали су на годишњем кретању сунца и његов положај у односу на земљу.
Зато и не чуде имена која су давали мјесецима, а звали су се овако : Љути, Вељача, Межник, Бокогреј, Сухи, Протаљник, Летник, Жарки, Груден, Грљазник, Студен и Снежањ.
"Велесова књига" настајала је у периду од 3. вијека прије нове ере па све до 9. вијека нове ере.
Период који обухвата је од 7 вијека прије нове ере па све до краја 9 вијека нове ере.
Интересантан је пут ове књиге и како је сачувана до данас.
Прво је чувана у Краљевској француској библиотеци, мада се не зна како и откуд тамо, да би послије француске буржоаске револуције, крајем 18-ог вијека стигла у Русију. Послије октобарске револуције ова "књига" преко Београда стиже у Белгију.
Овдје ју је сплетом чудних околности, а уз много среће пронашао чувени руски научник Јуриј Мирољубов.
Послије је написао да су дашчице биле различитих димензија, приближно 38 пута 22 сантиметра, а да је текст урезиван оштрим предметом, да су послије тога премазиване нечим тамнијим, а на крају премазиване неком врстом лака или масти.
Даље је писао да су на неким дашчицама били урезивани сунце, глава бика или неке друге животиње и да су то били симболи мјесеца у години.
Слова наравно, нису могла бити исте величине,, а било је и ситних и кружних слова, што је опет разумљиво, јер нису писана у истом времену. Размака између ријечи нема, па сходно томе нема ни интерпункције ни великих почетних слова на почетку реченица
Ипак Мирољубов је први прочитао текст и успио да га преведе, а за то му је требало 15 година рада. Књига је на крају прешла океан и данас се налази у руском музеју у Сан Франциску, гдје се чува у адекватним условима.
И наш научник, Радивоје Пешић је превео књигу на српски језик, а уз то је и додао коментаре који додатно помажу у тумачењу овог историјског извора највишег реда.
Иначе "књига" је посвећена древном српском богу Велесу, који је Србима дао знања из ратарсва, пчеларства и грнчарства. Истовремено је био и заштитник шума, птица и звјери, те је разумљив и наслов "књиге" - Велесова.
У самој књизи описан је период од око 1600 год.
Уочава се вјеровање да Срби нису себе сматрали божјим створовима, већ божјим потомцима. Уважавали су и поштовали божје надмоћи, при томе стално осјећајући да им је природно сродство са боговима.
Свијет или стварност су видјели у три категорије ЈАВ, НАВ, ПРАВ.
ЈАВ је за наше древне претке био видљиви, материјални, релни свијет.
Да све буде тако бринули су Сварог, Дајбог, и Перун.
НАВ је био свијет мртвих, о коме је бринула Мармоа или Мара.
ПРАВ је истина или закон Сварога који управља цијелим свјетом.
Занимљива је и појава ТРИКСЕЛИОНА у форми апсолута који представља сва три свијета, при чему се мисли на створитеља, заштитника и уништитеља.
И у идућем наставку писаћу о овој "књизи".....
(Аутор је рофесор историје и директор Издавачке куће "Јерусалим" из Бара)
