Штетност дуалног идентитета и црногорског "надсрпства"
ПИШЕ: Вук Оровић
Постојање консензуса о основним друштвеним питањима кључ је мирног и стабилног функционисања једне државе. Базични степен јединства, уважавање различитости и друштвена хармонија омогућавају миран државни пут и гарант су стабилног друштвеног развоја.
Највеће и најмоћније свјетске државе већински краси федеративно уређење и оне представљају прави идентитетски коктел – спој различитих народа и етничких група, историјски често дебело супротстављених. Ипак, оне су пронашле прави пут за успостављање основног степена друштвеног јединства, а самим тим и за мирно функционисање државе, које само по себи гарантује развој друштва на свим пољима.
Међутим, када говоримо о малој Црној Гори, путу ка успостављању друштвеног јединства ни после петнаест година постојања не назире се крај. Неколико је супротстављених политичких полова, са тенденцијом продубљивања подјела и настајањем нових. Тренутно су најистакнутија три пола – просрпски, процрногорски и умјерени.
Након дуге владавине процрногорског блока, на сцену је ступио примат оног умјереног, иако се испрва мислило да ће власт преузети овај просрпски. О овим темама се раније ријетко говорило, али сада, примицањем пописа становништва, теме су све актуелније.
Наиме, у посљедњих годину дана све се учесталије говори о значају пописа за будућност српског народа Црне Горе. Током тих расправа немогуће је не примијетити једну тенденцију – актуелизовање питања тзв. дуалног идентитета присутног међу црногорским Србима. Међутим, шта је то тзв. дуални идентитет?
У посљедње вријеме, овај термин превасходно се користи приликом анализирања пописа из 2011. године и његовог потенцијалног негативног утицаја на развој српског народа у нашој земљи. Наиме, на попису 2011. године уведена је опција дуалног идентитета, оличена у могућности да се грађани одлуче за категорије "Србин-Црногорац" и "Црногорац-Србин" и за ове двије категорије свеукупно се одлучило 0,68% становништва.
Надаље, дуални идентитет не почиње овим пописом, нити се њиме завршава. Он је знатно дубљи и комплекснији од тога и не представља строго формални елемент, иако се једним дијелом односи и на њега. Уопштено говорећи, дуални идентитет међу Србима Црне Горе јавља се у два пола – један пол чине политички, тј. интегрални Срби, односно Срби који су се национално у потпуности уобличили као Срби (апсолутна припадност српском народу – прихватање српске традиције и културе; велике симпатије према држави Србији; ријетко истицање своје посебности и „елитизма” у односу на Србе из Матице и околних земаља; одређени степен уважавања српских власти). Други пол чине „етнички”, тј. дуални Срби, односно Срби који у идентитетском смислу већински спадају у српско национално биће, али се у политичком смислу и даље нису уобличили као такви.
Унутар „дуалних” Срба постоји више категорија, а двије су најучесталије: (1) она у коју спадају они који скоро у потпуности његују српску културу традицију и у свакодневном говору се изјашњавају као Срби, али нису досегли довољан степен националне зрелости да разлуче националну од регионалне (географске) припадности. Захваљујући томе, они термине „Србин” и „Црногорац” често посматрају као синониме, што долази до изражаја и на самом попису.
Ову категорију „дуалних” Срба такође често одликује истицање сопственог елитизма, односно „надсрпства” и супериорности у односу на остатак Срба, а нарочито Срба из Србије. Они, такође, представнике српских власти углавном посматрају са већим или мањим анимозитетом, а њихова блискост са државом Србијом није нарочито изражена. У прилог томе говоре и ријечи Раја Војиновића из 2007. године, који на тему везе тековина краља Николе и овог дијела народа каже: „Та историја се из истих разлога и данас понавља, јер онда није ваљао Пашић, а данас не ваља Коштуница. Онда је бомбама у ваздух дигнута штампарија «Народне мисли» у Никшићу, а данас се у сачекушама убијају власници и уредници опозиционих листова. Онда је, а не у наше вријеме, лансирана чувена синтагма - теразијски Црногорци.”
Евидентно је да добар дио заступника дуалног идентитета, премда већински нису присталице независне државе Црне Горе, више од цијелог једног вијека гаји анимозитет према различитим српским владарима и држави Србији као таквој.
Раније су Обреновићи и Карађорђевићи називани „трговцима свиња”, да би касније овај дио народа на изразито негативан начин посматрао и потоње српске владаре – Александра Карађорђевића и Николу Пашића, Милошевића, Ђинђића и Коштуницу, Тадића и Млађу Ђорђевића, а данас и Александра Вучића. Јасно је да је ово питање знатно дубље од анимозитета према стриктно одређеном владару и његовим индивидуалним карактеристикама.
(2) Другу категорију представника „дуалног српства” чини умјерена струја, која је окренутија тзв. грађанским вриједностима. Представници ове струје више су пријатељски настројени према независној држави Црној Гори – не истичу српски идентитет у превеликој мјери и налазе се на расцјепу између националних Срба и националних Црногораца. Углавном ће рећи да су Срби, али национално изјашњавање за њих није од круцијалног значаја, нити у потпуности увиђају његов значај, и превасходно су окренути пропагирању либерално-грађанских и универзалистичких вриједности.
Коријени дуалног идентитета сежу далеко у историју, и то у другу половину 19. вијека. Тада се унутар становника простора тадашње Старе Црне Горе и Брда почиње уобличавати мисао о одређеним специфичностима у односу на Србе из Србије. Ову мисао подгријали су тадашњи војвођански романтичари, који су, разочарани српским властима, узор нашли у ратним подвизима Срба из Црне Горе и уобличили назив „српски Спартанци”. Атмосферу је подгријавао и краљ Никола, лансирањем крилатице о црногорском „надрспству”, промовисањем ратничких „спартанских” вриједности путем система просвјете, као и распиривањем анимозитета према српским властима и према црногорским Србима блиским истима.
Узевши у обзир чињеницу да Срби из Црне Горе никада нису испунили сан о стварању свесрпске државе са околним Србима и да се њихов први и потоњи вид заједничког државног организовања односио на државу свих Југословена, а не Срба, како се вјековима маштало, веома брзо долази до разочарања.
Захваљујући комбинацији свих претходно наведених фактора и динарског менталитета просјечног становника Црне Горе, долази до благог удаљавања овог дијела Срба од остатка српског националног корпуса. Додамо ли томе турбулентне вишевјековне историјске околности, идући од Прве Југославије ка Другој, и све до ДПС режима и догађаја из претходних неколико деценија, усљед чега долази и до издвајања засебне црногорске нације, све је истакнутије и диференцирање овог „дуалног” дијела српског народа.
Поред дешавања из претходних 100-150 година, узрок тога лежи и у догађајима из претходних 20-так година: како у осамостаљењу Црне Горе, тако и у прозападној политици српских власти и неријетко добрим односима са бившим ДПС режимом. Све то доводи до утиска дијела идентитетски и даље недовољно уобличеног народа да је у борби са Ђукановићем остављен на цједилу од стране Матице, као и да се српске власти крећу ка кршењу Косовског завјета – једног од темеља српског народа Црне Горе. Тако имамо ситуацију да велики дио ове групације у идентитетском смислу продубљује подјеле унутар српског националног бића, а да се на политичком плану све више удаљава како од државе Србије и њених званичника, према којима гаји анимозитет и углавном их сматра „издајницима”, а некад и тлачитељима, тако и од чисто српских политичких опција на тлу Црне Горе, које ова групација етикетира као „неуспјешне политичаре”, „професионалне Србе” и „слуге београдског режима”.
Све ово доводи до, де факто, удаљавања „дуалних” Срба од остатка српског националног корпуса. Промјене су видне како на унутрашњем плану, тј. на плану односа са остатком Срба из Црне Горе, на плану односа са просрпским партијама из ЦГ и на плану свеобухватности рада на очувању српског идентитета на тлу Црне Горе, тако и на спољном плану, тј. на плану односа са Србима из Србије и плану односа са српским властима. С обзиром на све учесталија интерна политичка превирања међу Србима из Црне Горе, питање је колико ћемо још чекати да дође до новог цијепања српског националног корпуса на овом тлу.
Рекло би се да ситуација у овом тренутку није на ивици пуцања, али није нереално да до тога кад-тад дође, било спонтаним развојем ситуације (ако се ништа не учини по питању рјешавања ове проблематике), било низом догађаја који би имали преломни утицај. Уосталом, није ли већ једном наизглед баналан сукоб унутар идентитетски прилично јединственог становништва представљао узрок потоњег цијепања унутар српског народа? Рекло би се да предуслови за слична дешавања и данас постоје.
ШТА ДАЉЕ?
Када је попис у питању, неопходно је дефинисати све категорије присутне унутар српског националног бића на тлу Црне Горе и приступити им на различите начине.
Поред нужности искорјењивања дуалне, тј. српско-црногорске и црногорско-српске опције, која на претходном попису није значајније узела маха, неопходно је едуковање народа о разлици између термина „Србин” и „Црногорац” у националном смислу. Неопходно је да дио народа схвати да ови термини не представљају синониме и да се што већи број ентичких Срба који су се захваљујући неадекватном схватању националног питања и/ли преовладавајућем дуалном идентитету изјашњавали као Црногорци на наредном попису изјасне као Срби. Број таквих је упитан, али одређени извори нам казују да је далеко од занемарљивог.
У складу с тим, вриједи истаћи тврдње др Немање Батрићевића, националног Црногорца, који у свом тексту из 2018., објављеном на сајту Антене, наводи сљедеће: „измјерени број Црногораца није тачан. Уз сво дужно поштовање институције пописа, цифра од 44.9% Црногораца, колико је измјерено 2011.године, у политичком смислу, не значи апсолутно ништа јер позамашан дио њих кад каже Црногорац заправо мисли Србин.
Двије независне студије, Црногорска национална изборна студија (2016) и Стратегије симболичне изградња нација на Западном Балкану (2014), измјериле су да 28-29% посто изјашњених Црногорца на питање - да ли сматрате да су Црногорци у суштини Срби одговара са -ДА."
То би значило да сваки трећи-четврти грађанин који се изјаснио као Црногорац себе истовремено види и као Србина. О томе свједочи и чињеница да, судећи по попису из 2011., српским језиком говори 42,88% становништва (што је преко 14% више од броја Срба на истом попису), а црногорским 36, 97.
Све ово иде у прилог тези да постоји озбиљан број Срба који, захваљујући сложеном историјском и идентитетском развоју, нису у стању да подвуку јасну црту између ових термина. Значајан број Срба на попису се одлучује за припадност „црногорској нацији”, упркос томе што се ради о људима који су носиоци српског, а не црногорског националног идентитета.
Поред пописа, основни задатак лежи у коначном номиналном разграничењу између српског и црногорског народа.
Постојање црногорске нације неупитна је чињеница и то у овом тренутку није нешто на шта можемо утицати. Ипак, можемо утицати на стабилизацију и јачање сопственог националног корпуса. Постојање Срба са дуалним идентитетом такође је чињеница и њима се мора приступити на пажљив и прагматичан начин. Сваки други вид дјеловања изазваће контраефекат.
Када је ријеч о државном питању и остварењу квалитетнијих права српског народа, постоје различите креативне идеје – од идеја о регионализацији Црне Горе, па надаље. Без жеље да залазимо толико дубоко, за почетак је неопходно да српски политички актери у Црној Гори учврсте свој утицај на власт. Такође, проблем Закона о држављанству још је једно од питања које треба ријешити у нашу корист.
Када је ријеч о држави Србији и Србима из Србије, неопходно је да се на прави начин едукују о црногорском питању и свим његовим специфичностима. Постојање црногорске нације је факат и то је тако. Такође, морају да схвате комплексност црногорског друштва, а прије свега да буду свјесни сложености српског народа Црне Горе и пута којим тренутно идемо, а који нимало не обећава. Од Срба из Србије и појединих српских политичара и интелектуалаца често се чују поређења Србије и Црне Горе са Њемачком и Аустријом.
Ријеч је о потпуно апсурдним поређењима. Прије свега, српски национални корпус у Црној Гори је и даље изузетно снажан, како у погледу броја становника (и у погледу реалне и у погледу пописне бројке), тако и у погледу културолошког утицаја (идентитетска питања, језик итд.).
Када је ријеч о овим германским државама, у Аустрији се 81,1% становништва изјашњава као Аустријанци, наспрам свега 2,7% Њемаца, којих је готово три пута мање од бивших југословенских народа са аустријским пасошем и тек нешто више од Турака. Да ли је то пут којим желимо да се креће српски народ Црне Горе?
О међусобном односу Аустријанаца и Њемаца такође се да дискутовати. Поред тога, свако ко Црној Гори жели судбину Аустрије – нереалан је и не жели јој добро. Аустрија је на бројним пољима прилично јединствена и потекла је од некада велике империје, богате традиције, док се будућност црногорске државности вјековима везивала за будуће уједињење са Србијом.
Црна Гора дуго времена није располагала ни средствима за самостално функционисање, а велико је питање располаже ли и дан данас. Интерних различитости је превише, а оне се могу минимализовати како креативним политичким рјешењима која се односе на питање њеног државног уређена, тако и радом на стабилизацији српског националног корпуса. Само тако ће се стећи услови за успостављање какве такве стабилности и мирне сарадње како међу Србима интерно, тако и између Срба и припадника осталих народности које красе Црну Гору.
На крају крајева, групица Срба из Србије није се противила отцјепљењу Црне Горе 2006. године, правдајући то предвиђањем да ће Срби у међународној заједници добити глас више. Посљедице таквог размишљања трпимо и данас. Из тог разлога, битно је да Срби из Матице на квалитетнији начин изучавају црногорско питање и да се суздрже штетног дјеловања и парола које само могу наштетити српском националном јединству на овом простору.
С друге стране, подршка Београда изузетно је битна и радује што она постоји. Ипак, неопходно је да се ради на њеном усавршавању – у сваком могућем аспекту. Такође, битно је да дио дуално опредијељених Срба научи да су политички системи и режими привремени, а српство вјечно.
(Аутор је сарадник Иницијативе „Ми знамо ко смо”, члан УО организације Клуба за друштвене односе и студент Правног факултета Универзитета у Београду)
