Заборављена прича о Вису: Када су стотине „Хрвата“ постале православни Срби

ПРИРЕДИО: Игор Ремс

Након Првог светског рата и стварања Краљевине СХС, Срби у Далмацији, па и на далеким острвима попут Виса, Крка и Корчуле, осетили су слободу. Мештани Виса су вековима били изложени бруталном клерикализму и притиску римокатоличког свештенства, које је заступало интересе бивше Аустроугарске и Италије.

1925. и 1926. године на Вису, „Хрвати“ (који нису били тамо неки прикривени Срби који су чекали тренутак да се открију), покрећу прелазак у православље. Они су били рођени, крштени и одгајани у римокатоличкој вери и хрватском националном идентитету унутар Аустроугарске монархије. Ипак у том тренутку долази до националног пробуђења. На челу овог заветног буђења стајали су најугледнији мештани острва – интелектуалци, поморци и тежаци, међу којима су се истицали др Иван Рулић, Иван Крстинић и Лино Мардешић. Ови људи су јавно иступили и изјавили да се они не „потурчују” у нову веру, већ се добровољно враћају вери својих прадедова, која им је силом и језиком одузета током Млетачке републике.

Београд или Српска православна црква нису војно или насилно терали мештане Виса да мењају веру. Иницијатива је дошла искључиво изнутра, од самих вишких интелектуалаца и тежака.

Покрет је био толико масован да су вишка села организовано потписивала изјаве о преласку у Србску православну цркву. На Вису се формирају православне заједнице у четири велика сеоска округа: Кути, Смедерево, Лука и Мала Банда. Званично, 1. јула 1926. године, Свети архијерејски синод СПЦ потврђује оснивање Српске православне парохије на острву Вису. Више од 300 одраслих домаћина, што је са породицама чинило велики проценат острва, званично су уписани као православни Срби. Локални мештани су са поносом почели да славе крсне славе (најчешће Светог Јована и Светог Николу) и да у својим домовима пишу искључиво ћирилицом.

Да би учврстили свој завет, вишки Срби покрећу акцију подизања православног храма. Архитекта Момир Коруновић (наш велики неовизантијски градитељ) пројектовао је велелепну цркву у чистом србско-византијском стилу. Црква је свечано подигнута на самом улазу у вишку луку, како би сваки брод који прилази острву одмах видео монументалне куполе. Године 1933, тадашњи епископ далматински др Иринеј Ђорђевић свечано је освештао Храм Светог Ћирила и Методија, уз незапамћено славље и литије мештана који су носили србске народне ношње и православне барјаке.

Ова србска оаза на отвореном мору била је велика претња за хрватски национални наратив. Догађај је изазвао застрашујући бес у Загребу и Сплиту. Католичка штампа их је називала „издајницима рођене груде”.

Током Другог светског рата и фашистичке НДХ, вишки Срби су изложени страшном терору, хапшењима и прогону од стране усташа и италијанских фашиста. Црква је оскрнављена. Коначни ударац вишком православљу није задао рат, већ послератни титоистички режим. Како би се потпуно избрисао траг о томе да су на Вису живели Срби, локалне хрватске комунистичке власти су у јесен 1964. године потпуно срушиле православни храм до темеља.

Да би понижење било веће, материјал од срушене цркве искоришћен је за насипање градског парка и изградњу бањског лечилишта. Саркофази и црквене реликвије су развучени и уништени.