PIŠE: Igor Rems
Kada sam dobio pozivno pismo da učestvujem na sveslovenskom tradicionalnom XIX Međunarodnom festivalu poezije „Sveto slovo“ u Burgasu, Bugarska, koji se održavao od 27. do 31. maja tekuće godine, samo se nametnulo pitanje — kako da stignem na festival?
Pogledao sam kartu, video gde se nalazi grad Burgas, koliko je daleko — po Guglu, naravno (šta bismo mi da nemamo pametne telefone) — i uprkos aerodromu, nije postojala mogućnost da stignem na najbrži mogući način — avionom. Nemamo mi tu mogućnost kao veliki gradovi, na primer Beč koji ima direktnu liniju, ali s druge strane i razumljivo je — mali smo i beznačajni, i ekonomski je neisplativo.
Sve je išlo iz Beograda, ali za Sofiju: avion, bus, voz.
A onda, gledajući kartu, zapitao sam se — da li imam hrabrosti da odem svojim Golfom trojkom — već je oldtajmer po godinama — na tako daleki put i vratim se preko Beograda, gde sam 6. juna imao zakazanu proslavu mog umetničkog stvaralaštva?
Celog života gladan putovanja, činilo mi se da ovaj put shvatim i kao jedan vid hodočašća, jer sam povezao toliko lepih i interesantnih mesta koja su me mamila iz raznoraznih razloga, da je jednostavno bilo teško reći — ne!
Trebalo je pripremiti „starca“ za put da me negde ne ostavi i uzeti broj od nekih barskih šlep službi.
Auto je pripremljen, uzeta zelena karta, kasete sa dobrom muzikom — i put me je čekao...
Ujutru, u nedelju, u 04.04, krenuo sam za Albaniju preko Mrkovskog polja, nadajući se da radovi na putu u to doba neće biti aktivni. Negde pred granicom dopunio sam rezervoar — litar je bio 1,41–1,43 evra ako se ne varam. Namera mi je bila da u svim zemljama kroz koje prođem uporedim i cene goriva. Krenuo sam novim autoputem za KiM. Autoput skoro prazan, vrlo retki automobili, poneki autobus i retka usputna sela kroz brdovite predele kroz koja sam prolazio. Iznenadili su me krstovi postavljeni na vrhovima tih brda jednim velikim delom puta. Kako sam bio sve bliži granici sa Srbijom, počele su da se bele džamije. Naplatna stanica ukazuje na prestanak autoputa. Plaćam 5 evra i bez ikakvog zadržavanja ulazim na KiM.
Odlučio sam da odem u carski grad Prizren, a onda preko Šare, Brezovice i Štrpca nastavim za Makedoniju. Nekako mi je teško da napišem „Severna“ i nisam imao razumevanja kada je makedonska „politička elita“ prihvatila diktat Grčke i EU. Kada su Makedonci prihvatili to nakazno ime, bilo me je stid!
Znao sam da bi i ovi „naši“, iz koristi, komoditeta, neznanja... prihvatili bilo koje ime da to od njih traži EU, zaboga, zbog evropskih vrednosti i „višeg cilja“ — naročito ako bi taj cilj, naravno, korespondirao sa njihovim džepovima!
Nisam mogao nikako da shvatim da smo prihvatili ME ili MNE kao oznaku u međunarodnoj komunikaciji, a naša zemlja se zove Crna Gora! Zašto nisu „naši političari“ insistirali na oznaci CG!? Zašto?
Izlazim sa autoputa koji nastavlja za Prištinu i ulazim u Prizren. Na samom ulazu odlučujem se da dopunim gorivo. Pitam radnika govori li engleski ili nemački, i on odrečno klima glavom — i sporazumesmo se napokon na lepom srpskom jeziku!
Litar benzina je koštao 1,15 evra!
Ulazim u grad! Na brdu koje se uzdiže nad gradom dominira carsko utvrđenje i velika metalna konstrukcija koja označava navodnu pobedu terorističke OVK, gotovo iznad crkve Svetog Spasa.
Prizren — carski grad
Prizrenski grad ili utvrđeni grad Kaljaja je srednjovekovno utvrđenje u Prizrenu, u kome se jedno vreme nalazila prestonica Srpskog carstva. Podignuto je na brdu iznad Bistrice, oko koje se razvilo podgrađe — odnosno, današnji grad. Prvo utvrđenje podigli su Vizantinci, da bi ga Dušan Silni dodatno proširio, posle čega su ga Osmanlije prepravljale tokom svojih četiri i po veka vladavine, davši mu današnji izgled.
Prizren (trg i tvrđava nad njim) razvio se na trgovačkom putu koji je dolinom Drima povezivao Skadar, odnosno Jadransko more, sa Metohijom i unutrašnjošću Balkanskog poluostrva, zbog čega je bio najveće trgovačko središte u Metohiji.
Sam Prizren razvio se na temeljima antičkog Teranda, dok je svoj rani srednjovekovni oblik dobio između VI i IX veka. Pod današnjim imenom prvi put se pominje 1019. godine, u doba Vasilija II (976–1025), u obliku Prizdrijana. U njemu je 1072. godine za cara i nastavljača Samuilovog (976–1014) dela proglašen srpski princ Bodin (1081–1101), tokom velikog slovenskog ustanka protiv Vizantije, koji je buknuo te godine pod vođstvom Đorđa Vojteha u Skoplju.
Od vremena Stefana Prvovenčanog (1196–1223) nalazi se u sastavu Srbije, a njegov značaj se naročito povećava tokom vladavina kralja Milutina (1282–1321) i srpskih careva Dušana (1331–1355) i Uroša (1355–1371). Dušan je proširio utvrđenje, a u njegovoj blizini je podigao svoju zadužbinu — Sv. Arhangele — zaštitivši ih podizanjem Višegrada. Tokom postojanja srpske carevine, Prizren je jedno vreme bio carska prestonica, zbog čega se često naziva i „srpski Carigrad“.
Tokom raspada srpskog carstva, grad se od 1362. do 1372. godine nalazio u posedu Mrnjavčevića (Vukašina (1366–1371) i Marka (1371–1395)), posle čega ga preuzimaju Balšići do 1376. godine. Potom se verovatno našao u sastavu države Vuka Brankovića (?-1398), ali je tada već počeo da gubi svoj trgovački značaj, jer se već 1433. godine pominje kao napušteni trg.
Postoji među istoričarima nesuglasica oko toga kada su ga konačno zauzele Osmanlije, tako da je on najverovatnije pao 21. juna 1455. godine, iako ima onih koji, na osnovu nekih osmanlijskih izvora, njegov pad smeštaju u 1459. godinu. Tokom nekoliko vekova turske okupacije, tvrđava je doživela dograđivanja u skladu sa razvojem vatrenog oružja, da bi nakon oslobođenja grada u Prvom balkanskom ratu 1912. godine — utvrđenje bilo napušteno.
Šta je sve preživeo — i još preživljava pod NATO okupacijom — mnogima je poznato...
