ПРИРЕДИО: Игор Ремс
ЈЕЗИК - Епилог
Према свему напред изложеном, језик тог бројног и распрострањеног народа, морао је, управо као и сам тај народ, носити печат велике старине, јединствености, па према томе и изузетне постојаности, "без наглих криза", какве су имали - по Мејеу и Вајану - грчки, италски, особито латински, па немачки. По њима је те одлике имао прасловенски, што ми допуштамо себи да коригујемо у ПРАСРПСКИ управо и на основу онога, што су њих двојица установили:
"... да је њим говорио некада један народ,
који је поседовао свест о својој јединствености"
- а то једино може да се односи на СРПСКИ НАРОД.
А да је у питању СРПСКИ НАРОД, види се и по Сипријану Роберу, који Србе назива:
"...ПОЧЕТНИ НАРОД МАЈКА,
а СРПСКИ ЈЕЗИК - ЈЕЗИК МАЈКА"
Пре Сипријана Робера исту констатацију је направио Павле Јосиф Шафарик као изузетни познавалац класичног грчког и латинског, савремених европских и свих - без изузетака - словенских језика, што значи, да постоји готово апсолутна немогућност, да се такав познавалац превари... у овом подручју, које је целокупно било његова дубока својина. У вези са Шафариком, професор Костић у том смислу приказује једну веома занимљиву појединост:8
8. Л. Костић, Изјаве странаца о српском језику, 1964., стр.15.
П.Ј. Шафарик је више пута, а особито у својој српској читанци, изразио један веома занимљив закључак, уз то од највећег значаја. По Белићу (Народна енциклопедија СХС) у тој читанци је по први пут дат правилан поглед на порекло српског језика и покушај његове кратке историје. Објављена 1833. г. она доноси Шафариково мишљење, да је СТАРИ СРПСКИ ЈЕЗИК БИО САСВИМ СЛИЧАН ТАДАШЊЕМ, САВРЕМЕНОМ, ШТО ПРЕДСТАВЉА РЕТКОСТ У ИСТОРИЈИ ЈЕЗИКА Он каже дословно:
"Српски језик има извора и помоћних средстава прастарих (из високе старине) у
довољној количини, да се питање његове старости... може да реши најкраћим и
најсигурнијим путем. Нама је потребно само да преузмемо просто сведочење и да испитамо српске споменике временским редом... па да дођемо до резултата, да је у Србији од памтивека... постојао поред црквеног дијалекта... у исто време и један самостално образовани српски национални језик, који се у основним тачкама подудара са данашњим..."
Овом свом чврсто и солидно заснованом уверењу, Шафарик на стр. 71. "Порекла Словена", прикључујући се Халкокондиловом тумачењу, да су Трибали - Срби, додаје убедљиво:
"Словенски печат географских имена Трибала посебно ћемо обрадити, те ћемо
тако из хаоса трачко-илирских народа извући још један словенски народ-"
Критични Шафарик у закључку овог одељка љутито умује:
"Цела ова збрка потиче због тога, што је код Грка и Римљана постојало
потпуно непознавање страних језика, а и због склоности новијих историчара,
да учине да нестану одједном, као лишће у јесен, сви други становници Европе,
осим управо споменутих Грка и Римљана, да нестану, изумру и буду замењени
онима који наваљују из Азије. "
Остајући тако чврсто на својим позицијама, Шафарик користи сваку прилику, да докаже - не само постојање Словена кроз Трачане, Илире, Трибале, Венде, итд., него и да пружи доказе, да је једно јединствено име било свима њима "опште и домаће", а то је Србин. Он чак допушта, да су нека племена међу Словенима била "etslowenisiert", тј., да су "изгубили словенско обележје" у језичком погледу, као нпр. бугарски,9 али што се српског језика тиче, Шафарик упорно тврди:
"...wahrend sich, nach der gewöhnlichen Anname, in THRAKIEN
UND ILLIRICUM GLEICH ALTE SERBISCHE SPRACHE
IM GANZEN REIN VON SOLCHER ENTARTUNG ERHALTEN
НАТTЕ...'10
"...док је, како се обично узима, У ТРАКИЈИ И ИЛИРИЈИ
ПОДЈЕДНАКО СТАР СРПСКИ ЈЕЗИК ОСТАО ПОТПУНО
ЧИСТ ОД ТАКВЕ ДЕГЕНЕРАЦИЈЕ.."
9. "Über die Abkunft der Slawen", n. 149. Како Бугари нису Словени, они се нису могли "од-словенити." Тачније би било рећи, да су они покварили српски језик, наметнувши старим Србима своје азијатско име, што сам Шафарик одмах мало ниже потврђује.
10. Идем.
Па будући, дакле, да је српски језик - по Шафарику: ЧИСТ, ВЕОМА СТАР, ГОТОВО НЕИЗМЕЊЕН", оно што он каже о пореклу и почецима словенског језика уопште, а с обзиром и на друге ауторе; који тврде, да је међу словенским језицима СРПСКИ НАЈСТАРИЈИ, у првом реду се може применити на српски језик, као нпр.:
"Die slawische Sprache ist selbstständiger Natur und stammt von
keiner anderen europeischer Sprache ab. SO VIEL MAN NACH
LANGEN JAHRHUNDERTEN UND VIELFACHER UMSTALTUNG
AUS IHREM BAUE UND IHREN WURZELN ENTNEHMEN
KANN, SCHEINT SIE EIN UNMITTELBARER SPRÖSSLING
DERSELBEN UHRSPRACHE ZU SEIN, AUS WELCHER DIE
ALTINDISCHE SANSKRITA HERVORGEGANGEN... ''
"СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ САМОСТАЛНЕ ПРИРОДЕ И НЕ ПОТИЧЕ НИ
ОД ЈЕДНОГ ДРУГОГ ЕВРОПСКОГ ЈЕЗИКА ТОЛИКО, КОЛИКО - ПОСЛЕ
ДУГИХ ВЕКОВА И ПОСЛЕ МНОГИХ ПРОМЕНА У ЊЕМУ- МОЖЕ ДА CE ПРОНИКНЕ У ЊЕГОВЕ КОНСТРУКЦИЈЕ И У ЊЕГОВЕ KOPEHE, OH
ИЗГЛЕДА KAO НЕПОСРЕДНИ ИЗДАНАК ИСТОГ ПРАЈЕЗИКА, ИЗ КОГ
JE ИЗИШАО И СТАРОИНДИЈСКИ САНСКРИТ.
Аутор: Винеда
