HIC RHODUS. HIC SALTA: О Словацима још једном

ПРИРЕДИО: Игор Ремс

Ко су Словаци? Да ли су аутохтон народ? Одакле су дошли? Да ли су Словаци само један од бројних рукаваца српског народа, као најстаријег на просторима данашње Европе? И да ли је појам „Словени“, који је у VI и VII веку политички уведен од стране западних земаља (Светог римског царства и Ватикана), створен управо зато да би се смањио и разбаштинио српски род?

Словачка (слч. Slovensko), званично Словачка Република (Slovenská republika), држава је у средњој Европи. Граничи се са Пољском на северу, Украјином на истоку, Мађарском на југу, Аустријом на западу и Чешком на северозападу. Главни и највећи град је Братислава. Званични језик је словачки, а званична валута евро.

Словаци

Словаци (Slováci) су западнословенски народ који претежно живи у Словачкој, где чини око 80,7% становништва. Већином су католичке вероисповести, а мањим делом протестантске и православне. Говоре словачким језиком, који спада у словенску групу индоевропске породице језика.

Име Словак изведено је од Slověninъ, множина Slověně — старог имена Словена (Проглас, око 863). Основна реч је сачувана у свим словачким облицима осим именице мушког рода. Женски облик је Slovenka, придев slovenský, језик slovenčina, а држава Slovensko. Први писани облик придева slovenský помиње се 1294. године (у изразу ad parvam arborem nystra slowenski breza ubi est meta).

Првобитни назив Словака Slověninъ / Slověně забележен је у Пресбуршком латинско-чешком речнику (XIV век), али је под утицајем чешког и пољског око 1400. промењен у словачки. Први писани помен новог облика на територији данашње Словачке потиче из Бардејова (1444): Nicoulaus Cossibor hauptman, Nicolaus Czech et Slowak, stipendiarii supremi.

Словаци су се кроз историју различито називали: Slovyenyn, Slowyenyny, Sclavus, Sclavi, Slavus, Slavi, Winde, Wende или Wenden. Последња три израза су германске варијације имена „Венди“, које се користило за све Словене (читај: Србе) који су живели у близини германских насеља.

Подручје данашње Словачке било је насељено људима још пре последњег леденог доба. Археолошки налази из граветске културе средњег палеолита сведоче о насељености овог простора — посебно у западној Словачкој до Жилине, као и у источној Словачкој. Важни налази су травертинска неандерталска лобања код Гановца (стара око 100.000 година) и чувена Венера из Моравана (стара око 22.800 година).

Прва пољопривредна насеља јављају се око 5000. године пре нове ере. Међу културама тог доба издвајају се култура линеарне грнчарије, култура Бук, лужичка и пуховска култура. Први писмено забележени становници овог подручја били су Келти, који су од V века пре нове ере развили снажну културу и населили данашњу Словачку. Са њима је дошао развој прераде гвожђа, грнчарије и текстила.

Ранохришћански крст из тврђаве Герулата указује на могуће постојање хришћанске заједнице већ у II веку. У I веку нове ере Келте су заменили германски Квади, а подручје је постало поприште римско-квадских ратова, што потврђује и римски натпис у данашњем Тренчину (Лаугаричију).

Око 200. године нове ере у источну Словачку се насељавају Вандали. Од краја IV до половине V века, простор је био под хунском доминацијом. Потом га населе Остроготи, па Гепиди, а затим Ломбарди, који се 568. године селе у северну Италију.

Немачка школа историје тврди да су преци Словака стигли на ове просторе крајем V века. Ипак, многи извори потврђују да су још много пре тога овде живела лужичка српска племена — Лужани или Лужичани, које су Немци називали Венди, Венети, Вини или Варвари. Та племена насељавала су део данашње Немачке све до Атлантског океана. Данашњи Амстердам некада је носио старо вендско, односно српско име — Светоград.

Британски извори пак указују да су Лужани живели на просторима данашње Немачке миленијумима пре Христа. Њихов први политички ентитет било је Самово царство (VII век). У VIII веку били су под Аварима, а почетком IX века развија се Моравско краљевство са центром у Њитри. Кнез Прибина освештао је прву хришћанску цркву на словачкој територији око 828. године.

Моравско краљевство било је прва значајна словенска држава и темељ словачког идентитета. Под кнезом Растиславом (846–870), Моравци се више пута буне против источних Франака. Византијски свештеници Ћирило и Методије донели су писмо и богослужбени језик ради супротстављања германском утицају. Под Сватоплуком I (871–894), царство је достигло највећи обим — обухватајући не само Моравску и Словачку, већ и делове Мађарске, Аустрије, Пољске, Чешке и Лужице.

После Сватоплукове смрти 894. године, Велика Моравска је ослабила унутрашњим сукобима и мађарским нападима. До X века територија данашње Словачке постала је део мађарске државе. Археолошки налази потврђују уништење и обнављање сакралних објеката тог доба.

X век је био прекретница у етногенези Словака. Пад Велике Мораве и политичке промене убрзале су формирање посебне нације. У том периоду словачки језик почиње да се одваја од прасловенског.

Током средњег века Словачка је била део Краљевине Угарске, а касније под Хабзбурговцима. После пада Османског царства око 1700. године, многи Словаци се насељавају у опустошене делове обновљене Угарске.

Крајем XIX века долази до великог сиромаштва и емиграције — више од 1,5 милиона Словака одлази у Северну Америку.

После Првог светског рата, 1918. године, формирана је Чехословачка, у чији састав је ушла и Словачка. Између 1939. и 1945. постојала је клерофашистичка марионетска држава под немачким покровитељством.

Након Другог светског рата Чехословачка је обновљена, али 1948. постаје комунистичка држава у оквиру Источног блока. Прашко пролеће 1968. године угушено је интервенцијом Варшавског пакта. Комунизам је мирно окончан 1989. године Плишаном револуцијом, а 1. јануара 1993. Словачка постаје независна држава, у процесу познатом као Плишани развод.

(Наставиће се)