Да ли власт чује поруке: Eвропска унија није мировни пројекат, а НАТО није одбрамбени савез
ПИШЕ: Драган Павличић, аналитичар безбједности
Ове поруке (из наслова) нам не шаљу „историјски савезници“ из Србије и Русије, већ највиши званичници из Европске уније и НАТО-а, као и бројни интелектуалци из Америке. Зато би било наивно одбацити их као „ретроградне“ или „емоционално потрошене“.
У НАТО смо ушли – угурани, силом на срамоту – у вријеме када је више од 80 одсто народа било против те интеграције. Бивша власт, са Ђукановићем и Марковићем на челу, „преломила је преко кољена“, игноришући већинску вољу грађана. Да је имала визију и осјећај за обичног човјека, тадашња власт ДПС-а, са коалиционим партнерима и „комби“ странкама, никада то не би учинила. НАТО и ЕУ сада им постају камен око врата – катанци који ће њихову „елиту“ одвести право у Спуж. Случајно или не, већ их је више од 80 одсто под истрагом или на оптужници.
Сада, међутим, нова власт покушава, такође „наврат-нанос“, да нас уведе у ЕУ – без права гласа, као глувонijеме, само да би доказала да је Европска унија „круна за некрунисане“.
Тај циљ је можда имао смисла прије рата у Украјини, али данас, када је такозвана дубока држава Клинтонове, Обамине и Бајденове администрације инсталирала режиме у Берлину, Паризу и Лондону – који су посрнули привредно, морално и биолошки (становништва им је све мање, имиграната све више) – ти режими у очају крећу у авантуру звaну „рат за мир“.
Да би остали на власти и оправдали милијарде долара уложене од стране америчке дубоке државе, спремни су да своје народе уведу у сукоб против Русије.
Колико је то опасно и неразумно, показују комшије Русије – чланице НАТО-а и ЕУ: Мађарска, Словачка, Чешка и Хрватска. Управо они, који најбоље виде и знају шта се дешава, данас упозоравају остале чланице да је „опасност од Русије“ измишљена, као што је била и пандемија коронавируса – само параван да се кроз ратну психозу и страх сакрију њихови прљави послови, афере и агенде, закључно са Свјетском здравственом организацијом.
Управо у том контексту треба разумјети и ријечи хрватског предсједника Зорана Милановића, који је отворено рекао: „Европска унија није мировни пројекат, а НАТО није одбрамбени савез.“ Та реченица, колико год једноставна, више говори о стању у савременом свијету него десетине дипломатских говора.
Уколико наша влада настави да понавља пароле типа „Европа без алтернативе“, као што је некад било „Југославија без алтернативе“, такве глупости без покрића могу нам донијети нове невоље – и код нас и у окружењу.
Ако не будемо мудри, ако не будемо суверено доносили одлуке, и ако поново „потрчимо пред руду“, не пише нам се добро. Рудника и рудара је све мање – а авантуризма све више.
Сада је вријеме да се као мали народ „правимо мртви“ док не прођу медвједи, змајеви и тигрови, па да се тек када се небо разведри – опредијелимо путем референдума, уз пуно поштовање воље народа.
Послије туче и невремена, кад се разведри – најбоље се види! Не треба ићи брже од живота и памети, јер немамо ни једно ни друго у резерви, као што немамо ни резервну државу.
Зато, сачувајмо ово благо – Црну Гору – од Бога дану!
Прво кроз паметну имиграциону политику, затим унутарправославно помирење, и најзад свеопшти консензус свих вјера и партија.
Тада ће Црна Гора моћи постати оно што је некада обећавао Здравко Кривокапић – „Луксембург на Балкану“. А зашто да не? Када је „пронашао“ Милојка и Јакова, можда га вриједи послушати бар у томе. Уосталом, у Луксембургу данас живи и ради више десетина хиљада наших људи који могу потврдити да ова идеја није недостижна и да могу помоћи у њеној реализацији.
Никад није касно за паметне одлуке.
Народ каже: „Пожури – полако“, јер послије варања нема кајања.
