Капела на врху Ловћена је неупитна воља народа и дуг према Његошу

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Питање Његошеве капеле једно је од најјаснијих и најприсутнијих у Црној Гори. Мало је тема о којима народ толико постојано има недвосмислен став, а још мање ствари у нашој историји које су тако чисте и записане као Његошева последња жеља: да буде сахрањен у капели на врху Ловћена. Не на другом врху, не у другом здању и не под туђом архитектуром, него у својој капели, на својој планини, у својој Црној Гори. Ко год жели да мијења ту чињеницу, мора прво да сруши самог Његоша.

Његош није случајно изабрао Ловћен. Ни у животу ни у смрти није посезао за политиком, нити за туђим интересима, већ за суштином Црне Горе. Његов избор био је ослонац: народ, планина и Бог. Није оставио жељу која се може тумачити, већ аманет праћен ријечима које су у народу постале клетвеник. Ако се не испуни, нека проклетство падне на онога ко га погази. Данас је јасно да стид није на Његошу, већ тамо гдје је аманет прегажен.

Они који покушавају да враћање капеле представе као политички пројекат избјегавају једну чињеницу: народ у већини подржава обнову капеле. То није потребно доказивати истраживањима. Довољно је питати људе од Боке до Катунске нахије, од Бара до Подгорице, од Колашина до Андријевице. Народ жели оно што је и Његош желио. Управо зато данас најјасније говоре митрополит Јоаникије и Андрија Мандић. Они не намећу ништа, већ изговарају оно што народ већ мисли.

Капела није идеолошко питање, већ историјски и духовни поредак. Они који јој се противе замјењују своје идеолошке нападе за стварност. За њих је свако подизање цркве назадовање, а свако помињање Његоша национализам. Али вријеме је показало да Његошев гроб није играчка. Његова капела испуњава Његошеву последњу вољу, држи црногорску историјску вертикалу и чува духовни континуитет народа.

Маузолеј је био политички пројекат једне епохе и једне идеологије. Капела је насљеђе народа. Од њеног рушења постоји подјела: народ и капела, режим и маузолеј. Та подјела траје и данас. Зато је приписивање капели „сујевјерја“ само наставак исте ароганције и мржње која ју је срушила.

Поштовање према прецима није страх, већ темељ достојанства. Онај ко се подсмијава крсту, молитви, гробу и поклону, подсмијава се народу и његовој традицији. Народ не плаче на Ловћену нити рида. Само тражи оно што је његово.

За народ Његош није „твар“ или „симбол“, већ живи камен наше вертикале. Капела није „гробина“, већ трон једне мисли: да је човјек ништа без Бога, народ ништа без правде, а нација ништа без коријена.

Враћање капеле није реваншизам, нити надметање. То је чин достојанства и исправљање неправде која траје више од пола вијека. То је подизање онога што је оборено идеолошким чекићем туђег духа. То је враћање Његоша тамо гдје је он сам хтио да буде.

Када данас чујемо глас митрополита Јоаникија, Андрије Мандића, бројних братстава, интелектуалаца, свештенства и грађана, не чујемо институционалну похлепу нити мрачну агенду. Чујемо оно што је записано у самом срцу Црне Горе: вратите капелу, испуните Његошеву вољу, окајте гријех. Јер ко гази аманет, гази своју душу.